Тата, врати нам кућу одмах

„Овде у Шумицама имамо све – и храну и воду и одећу. Хвала добрим људима на оваквој помоћи, али нама највише од свега треба наша кућа, наше огњиште. Хоћемо назад свој живот. Деца нас нон-стоп вуку за рукаве: ’Тата, мама, вратите нам кућу одмах’”, очајна је породица Митровић, која је у СЦ „Шумице” на Вождовцу стигла из Великог Поља. Овај крај Обреновца више не постоји на мапи града, победила га је водена бујица која је нарасла више од пет метара, па се ни кровови кућа не виде.

– Из дома смо изашли на време, пре злослутне бујице, само зато што имамо малу децу, али су бројне комшије остајале на својим огњиштима, да чувају прагове. Од кога, питам се. Касније су једни друге спасавали како су знали и умели. Довијали су се на разне начине – они сналажљивији извлачили су тракторске гуме на којима су плутали, док и по њих није стигла помоћ, а било је и људи у коритима. О родитељима који су у Стублинама не знамо ништа.Када смо се последњи пут чули нису имали ни воду ни храну – узнемирени су Митровићи.

Док чекају најновије вести, у мислима им се врзмају једна те иста питања: Шта даље? Где ћемо кад се вода повуче?

– Стока нам је поцркала.Оближње гробље прекривено је водом, а сви знамо како се бескућници овде сахрањују. И канализација се излила. Ех, да барем иде зима, било би нам лакше, а овако већ од следеће недеље најављују тропске врућине. Можете замислити како ће се зараза ширити – препаднути су грађани.

Живу главу једва је извукла и пензионерка Славица Маринковић, из Улице Милоша Обреновића, преко пута биоскопа „Палеж”.

– Рано ујутро комшиница ме је пробудила. Њу је уплашила сирена која је најављивала поплаву. Мислила сам да нас само плаше да бисмо били предострожни, па сам се мотала по кући када сам чула да нешто хучи и бруји. Погледала сам око себе и кроз прозор видела стравичан призор – вода је куљала на све стране, и за неколико минута у мојој дневној соби било је воде као у базену. До браде. Остала сам беспомоћна, са супругом који је срчани болесник, без наде да ће нас неко избавити. Утом се, чини ми се ниоткуд, појавио обреновачки спасилачки чамац, па смо се убрзо нашли у хотелу, одакле су нас касније пребацили овде на Вождовац – прича Славица.

Под кровом спортског центра највише је деце која нису ни свесна шта им се дешава. Трчкарају и играју се по ходницима, од којих многи чак и прокишњавају. Међу малишанима је и најмлађи подстанар, двоипомесечна беба Стана, која је с мајком Борком Ристић стигла из насеља Шљивице.

– Спасиле су нас комшије које су имале чамац. Да није било њих, вероватно би нас и бог заборавио – беспомоћна је мајка.

Око пола сата имали су чланови породица Јанковић и Милошевић да побегну пред воденом стихијом која је претила околини ТЕ „Никола Тесла А”, где се налазе њихова домаћинства.

– За то време успели смо да зграбимо само по неколико стварчица за дечаке. Кућу више немамо, сада јој се назире само кров, цела је потопљена. Лоше вести дојавио нам је комшија који није желео да се евакуише из насеља, па је тамо остао. Сада је и он збринут у околини постројења – беспомоћни су Јанковићи. За собом су оставили стоку која их је прехрањивала, јер нико у породици нема посао.

М. Р. Б.

-----------------------------------------------------------

Кров прокишњава

Под кровом СЦ „Шумице” налази се око 150 грађана из Обреновца. За сваког суобезбеђени душек и прекривач, а грађани и Црвени крст из часа у час обезбеђују храну, воду и одећу за евакуисане. Ходници су крцати пакетима помоћи. У објекту постоје и просторије за туширање, али се мајке жале да је исувише хладно да би децу могле да купају. У предворју центра кров је почео да прокишњава па се управа довија на разне начине – постављене су кофе и крпе за вишак кишнице. „Подстанари” се највише жале што вести благовремено не допиру до њих, а у центру „Шумице” нема ни телевизора. Дневна штампа кружи из руке у руку.