Џихад међу пустињским динама

Кан – Присећајући се догађаја на северу Малија током 2012. године, када су џихадисти у окупираним градовима и селима завели терор и бруталним спровођењем шеријатских закона разбили животе бројних локалних породица, афрички редитељ Абдерахман Сисако није издржао.

Заплакао се на конференцији за новинаре после пројекције филма „Тимбукту” у главном такмичарском програму 67. Канског фестивала.

У ексклузивном интервјуу за „Политику” Абдерахман Сисако – рођен 1961. у Мауританији на граници са Малијем, аутор 12 кратких и дугометражних играних филмова међу којима су и награђивани „Чекајући срећу” и „Бамако” – каже да су сузе потекле на помисао колико смо све више и више равнодушни према ужасима, да ни себе ни свој филм не сматра храбрим, већ да су храбри људи који су се тихо супротстављали терору.
 
Филм о страхотама живота у Малију, градите као смирен и тих. Да ли је смиреност прави начин супротстављања насиљу?

Када се дође до тачке са које нема повратка, када је ситуација тотално неприхватљива, онда сте присиљени да изаберете веома тих и миран начин да бисте се томе супротставили. То вам је као у свађи. Када ствари дођу до усијања, једини начин да нешто о себи кажете и изнесете своје аргументе јесте да говорите тихо, да престанете да вичете. Тако ће вас друга страна боље чути.

За разлику од телевизијских вести и репортажа о екстремним исламистима, ви нам показујете читаве скале разлика међу људима које је „свети рат” довео са различитих страна света?

Оно што видите на телевизији искључиво је спектакуларизација догађаја, док је уметничка креација нешто потпуно супротно. Она укључује потрагу за осећајем, за емоцијама, напор да се створе емоције и да се оде дубоко у проблем. Таква потрага за емоцијом натераће вас да видите људске аспекте и у варварима, зато што они и у њима постоје. Телевизијске вести остају на веома површном нивоу и зато што се раде површно заправо негирају варварство и све оно што се заиста догађа. Стално присуство тривијализације чини да се гледаоци таквих вести осећају веома удаљеним од догађаја које гледају на малим екранима.

Абдерахман Сисако и Дубравка Лакић после интервјуа за „Политику“ (Фото: Бригита Потијер)

Како сте ви видели догађаје у Малију?

Северни део Малија је пустиња и ничија земља и чињеница да се сматра ничијом земљом омогућила је људима различитог порекла и различитих мотивација да се ту окупљају и задржавају бавећи се шверцом дроге, цигарета, оружја, трговином људима и киднаповањем.

Шта је данас са градом Тимбукту?

Данас је он слободан. Ослобођен је интервенцијом француске армије и трупа УН које су и сада присутне. Нисам имао намеру да портретишем град који су окупирали наоружани екстремисти, већ ме је занимао тај тихи бунт становника против таквих окупатора.

Да ли сте свеукупну естетику филма одредили унапред или се она рађала и расла током снимања, међу пустињским динама и са глумцима натуралистима?

Мишљења сам да филмска естетика није нешто о чему одлуку можете донети унапред или је поставити унапред, зато што је она форма експресије филмског ствараоца. Често кажем да је филм језик и то језик на којем сви треба да разговарају са својим акцентом. На исти начин на који ја говорим француски са својим акцентом који рефлектује мој окружење, моје порекло и моју културу.

Из филма „Тимбукту“ Абдерахмана Сисака (Фото: продукцијска кућа „Ле пакт“)

Уз све тешке и трагичне ствари, апсурдности и надреалности живота окупираних људи, ви ипак у филму нудите и елементе црне комедије, стављајући хумор и трагедију у неку врсту сасвим природног баланса?

Тај баланс између комедије и трагедије је веома важан иначе би било немогуће прихватити свеукупну драму. Потребно је омогућити људима смех како филм не би био оптерећен искључиво драматичним тоновима. Неопходни су ти тренуци предаха када гледалац може да удахне ваздух, да провари  све оно трагично што је претходно видео. Тај предах се ствара повременим хумором и тишином. Сматрам да је филм и иначе баланс између свих својих одсека и елемената: режије, слике, монтаже, музике, покрета камере. Он је форма хармоније и ту хармонију треба да пренесете на велико платно.

Ви и сцене насиља визуелно постављате на завидни ниво?

Суочио сам се са опасношћу приказивања сцена на веома графички, стриповски начин. Прибојавао сам се тога и није ми била намера да нудим експлицитне слике насиља, већ да свест о тежини и страхоти насиља стигне до гледаоца тек после одређених сцена, јер једино тако оне имају смисла. То је разлог зашто такве сцене, попут плеса, имају кореографију. Мислио сам да је то прави начин да покажем све аспекте догађаја и људскост у сваком од актера, чак и у терористима.

Неке од сцена у филму су права ремек-дела, рецимо сцена фудбалског меча без лопте која емотивно потресе гледаоца и проводи га кроз катарзу?

Фудбалски меч без лопте је апсурд који осликава комплетну ситуацију у којој су се налазили људи у Тимбукту. Кроз ту сцену и сцену суђења момку због поседовања лопте, предочена је сва апсурдност која убија хармонију и лепоту људи и зато разумем што вас је та сцена емотивно узбудила. И мене је ранила.

Ово је и филм о достојанству, сваки лик је поседује, чак и негативци?

То је тачно, али не могу да објасним зашто. На гледаоцу је да то у себи препозна и разуме.

У овом, али и у другим вашим филмовима говори се и на више афричких језика, да ли то може да буде проблем за што ширу светску дистрибуцију?

За мене је филм интересантан и посебан, јер он говори језиком слике. И кад мислим о филму, мислим у сликама. Пре него што сам се вратио из Русије, где сам живео 10 година, о својим идејама размишљао сам на руском, када сам живео у Паризу размишљао сам на француском, али је језик филма и драме увек за мене био универзалан.

Студирали сте филм у Русији, зашто баш тамо?

Млади Африканци и пре и сада, немају много прилика да бирају и ако им се укаже било каква шанса да негде оду или ураде нешто другачије у свом животу, они ће је искористити. Мени се шанса указала у мојој 19. години, прилика да одем у Москву и учим филм. Једино ми је тадашњи Совјетски Савез дао овакву шансу, нико више.

Колико сте уопште знали о филму пре одласка у Москву?

Ха, можда сам до тада видео свега три филма, али је моја жеља да снимам филмове била огромна. Тек сам у Москви открио светску кинематографију, филмове Касаветиса, Форда, Антонионија, Бергмана, Тарковског. За мене тада, као младог момка, помисао да ће и моје филмове гледати једног дана на великом платну била је изузетно стимулативна. Било ми је тамо тешко, али сам у Русији много научио...