Само Запад свет спасава

Током хладног рата иза крвавих сукобљавања и сумњивих пучева на периферијама подељеног света углавном је стајао војно-индустријски комплекс – озлоглашени савез моћних западних политичара, великих индустрија и конзервативних медија.

Али две деценије касније, на врхунцу ере „хуманитарних интервенција” и „добрих ратова”, постало је јасно да иза бројних великих и малих сукоба стоји једна нова индустрија. Теџу Кол, нигеријски књижевник, назвао ју је „индустријски комплекс белог спасиоца”.

Ипак, многи радије говоре о „индустријском комплексу западног спасиоца”. Донекле и зато што је један црнац данас истовремено „вођа слободног света”, врховни командант најмоћније армије и „кул лик” – миљеник кликтивистичке „фејсбук генерације”.

Покретачку снагу нове индустрије чине млади људи, привилеговани местом рођења. Они желе да покажу да им је стало и „учине нешто”. Верују да се сваки проблем може решити ентузијазмом – „баналност зла претворена је у баналност сентименталности”, констатује Кол, који је последњих година добио неке од највећих књижевних награда.

Нигеријски писац који живи у САД истиче да ту, по правилу, није реч о остваривању великих циљева – правима, жртвама, правди или слободи углавном тамнопутих становника, сиромашних и дубоко подељених земаља.

То су простори и трагедије на које „фотељашки активисти” с просперитетног Запада пројектују своје фанатазије и помоћу који могу да задовоље своје „сентименталне потребе”. Успех се мери бројем „лајкова” и „ретвитова”.

Испред армије „сајбер ратника” су славне личности које не пропуштају прилику да добију још публицитета или мало ветра у леђа посустале каријере. Ту је и харизматични моћник кога воле капитал, камере и утицајни медији – „спасилац који подржава бруталну политику ујутру, финансира хуманитарне акције после подне и прима награде увече”, пише Кол.

Барак Обама је почетком месеца на хуманитарној гала вечери поново избегао да се рукује и фотографише с Ким Кардашијан, маскотом свега лошег у потрошњом опседнутом друштву. Али најмоћнијег човека на свету одавно су прозвали „председник Кардашијан”. Његову владавину обележило је мноштво вешто осмишљених „медијских прилика” и премало обећаних промена.

Нови индустријски комплекс испреплетан је са „селебрити културом”. Џорџа Клунија редовно представљају и као водећег експерта за Судан, а Деми Мур је једно време глумила стручњака за Непал.

Чак и највећи медији имају све мање новца за извештавање из света. Важне догађаје на далеким меридијанима тумаче људи који не познају ни контекст ни позадину, али се труде да изазову што снажније емотивне реакције растрзане публике. Главну реч имају на брзину послати „новинари падобранци”, устрептали активисти и „ангажоване” холивудске звезде, одлучне да „нешто промене” – обично заборављајући да промена може бити и нагоре.

Спасилачка машинерија има препознатљиву динамику. Прво буду откривене фотогеничне, политички коректне или медијски привлачне жртве. Мада се касније испоставило да су неке биле измишљене. На пример, лажна кувајтска медицинска сестра је 1991. године, у предвечерје напада на Ирак, сва у сузама у Вашингтону сведочила о „бебама које су вађене из инкубатора да умру на хладном бетону”.

Затим следи „хајде да то решимо” кампања у друштвеним медијима. Убрзо се прикључе и велики „стари медији”, па и америчке „прве даме”. Лора Буш је у обраћању нацији 2001. године напрасно постала феминисткиња – „борба против тероризма је борба за право и достојанство жена”.

Тугаљива Мишел Обама нас је прошле недеље, одменивши, такође, супруга у редовном говору, обавестила да Барак и она у отетим нигеријским девојчицама виде своје ћерке. Права жена постала су најчешће коришћено оправдање за започињање „добрих ратова” или слање специјалаца.

Али подизање свести о неком проблему није исто што и његово разумевање. Схватање шта је добро и корисно све ређе бива везано за познавање ситуације на терену или мишљење људи који тамо живе. То погодује виктимизацији и претеривањима: „Зар ништа нисмо научили из Трећег рајха? То је исти ђаво, само у новом облику.”

Кол истиче да се иза слика крволочних хуља или јучерашњих трагедија које опседају брзоплете спасиоце крију много веће катастрофе: „кратковиде пољопривредне политике, искоришћавање ресурса, подршка корумпираним режимима и невероватно сложени и дуготрајни сукоби на огромном терену”. Ту нема брзих и лаких решења.

„Фајненшел тајмс” подсећа да Мухамед Јусуф, оснивач Боко Харама, није био склон употреби насиља. Захтевао је хиџру – „повлачење из друштва који је сматрао контаминираним”. Ухапшен је и убрзо убијен 2009. године. Његов брутални наследник Абубакар Шекау решио је да Нигерију „деконтаминира” – његови ратници убили су хиљаде људи, и „контаминираних” и оних који су се случајно нашли на путу.

Ипак, није лако наћи текстове који покушавају да одговоре на питања колико је или да ли је у Либији и Ираку боље зато што више нема Гадафија и Садама. Алтруизам западних спасилаца подразумева један услов – прихвати моје вредности, иначе ти нећу помоћи. Западњаци воле да верују да је њихов начин исправан и најбољи. Зато самилост обично стиже зачињена супериорношћу – „ми морамо да их спасавамо јер они не могу да спасу сами себе”.

Такве акције много више покреће его него љубав. И овде коло воде зачаурени нарциси који не желе или нису у стању да разумеју другачије светове и моћне силе које их обликују и одржавају. Нови западни индустријски комплекс има и своју београдску „подружницу”.

„За Србију је идеално кишно време нон-стоп, да се не трипује да ће са сунцем нешто бити боље. Чим гране сунце, нема ни хомофобије ни насиља, ничега. Само блеја”, написала је овог тужног маја Магда Јањић, неуморна твитерашица и колумнисткиња. Самоправедна активисткиња ипак је понудила и једну меру за спас хомофобијом натопљене Србије: „Масо, на појединце разбројс.”

Танка је линија која раздваја индивидуализам, омиљену западну вредност, и егоизам. У времену када се, наводно, мора бити на бројним мрежама, лако је окренути главу и заборавити јучерашњу опсесију. Зато спасење који почиње „твитом” или „лајком” лако мутира у тенкове, „паметне бомбе” или ракете испаљене из беспилотних летилица.

Нажалост, поред „лоших момака”, оне убијају жене и децу о којима Мишел Обама неће твитовати на просторима где Анђелина Џоли никада не свраћа. То је домен људи који не воле публицитет – искусног и неуморног војно-индустријског комплекса, старог наличја нове индустрије.