Минималцем против печалбара

Швајцарска данас одлучује о увођењу минималног дохотка. Најнижа месечна плата у висини од четири хиљаде швајцарских франака, или сатница од најмање 22 франака, што прерачунато износи 18,50 евра,  основни су захтеви референдумске иницијативе која би, у случају да буде усвојена, обавезала  владу и парламент да донесу одговарајући закон.

Статистичари су израчунали да би тржиште рада у алпској конфедерацији постало најскупље на свету, после увођења новог закона. Представници привредника потежу за уценама - прете „одливом” инвестотитора и производних погона у иностранство. Кључно питање гласи - ограничава ли Швајцарска, вољом синдиката и бирача, сопствену конкурентност?

На први поглед, о вртоглавој висини новог платног нивоа у Швајцарској сведоче регулативи о минималном дохотку у њеном окружењу. У Немачкој, примера ради, ломе се копља међу коалиционим партнерима у влади око увођења договореног минималца који би прописао сатницу од свега 8,5о евра - за десет мање него у алпском комшилуку.

Познаваоци специфичности швајцарског тржишта, међутим, кажу да чак ни минималац који би оборио све рекорде у светском поређењу, не би представљао истински проблем. Просечни ниво плата у Швајцарској већ сада је упола виши од захтеваног минималца, а то, ипак, није подстакло „емиграцију” предузимача.

Тајна привлачности швајцарског тржишта за богате инвеститоре крије се у пореским стопама на остварени приход изван швајцарских граница. Оне се сврставају међу најниже на свету. Тако, један произвођач сатова плаћа порез на остварени приход у Швајцарској који је у висини одговарајућих дажбина у богатијим земљама ЕУ.

За сваки сат који прода ван граница земље, међутим, фискус му зарачунава далеко мањи порез... На тај начин висока примања запослених представљају за послодавце „нужно, али прихватљиво зло” - прихватљивије него да су плате ниске, а порези високи.

Званичне статистике показују да мање од десет одсто запослених остварује месечни приход испод четири хиљаде франака, па је, сходно реченом, овај референдум схваћен у јавности као социјални искорак у корист оних који не могу да (пре)живе од свог рада.

Када су швајцарски синдикати пре годину дана покренули иницијативу за расписивање референдума, имали су широку подршку јавности. Више од седамдесет одсто грађана изјаснило се у емпиријским истраживањима за увођење минималца. У међувремену, анализе показују да ће око 60 одсто бирача гласати против усвајања. Шта се у мање од годину дана догодило?

Када је иницијатива покренута, симпатије већине делом су биле на страни најслабије плаћених, а у далеко већем обиму су биле - у личном интересу.

Наиме, крајње десно оријентисана, популистичка Швајцарска народна партија подржала је иницијативу предочавајући Швајцарцима да ће закон о минималцу спречити прилив нових страних радника „који отимају хлеб од уста староседелаца, пристајући на далеко ниже наднице од домаћих радника”.

Иницијатива, иситин на вољу, није била усмерена против традиционалних печалбара са европског истока и са Балкана, већ, пре свега, против Немаца и Француза који живе уз швајцарску границу. Захваљујући саобраћајној повезаности, они јутром путују на посао у Швајцарску, а враћају се увече у своју земљу.

Аргумент  против тих печалбара: „Радници из Турске или са Балкана троше своју плату у Швајцарској, док Немци  и Французи троше зарађено у својој земљи и тако прекидају ланац повезаности зараде и потрошње.

Лични интерес средњег сталежа сада је превагнуо на другу страну - захваљујући кампањи привредника и индустријалаца у којој је предочено запосленима да ће виши минималац директно утицати на снижавање плата огромне већине која сада зарађује далеко више.