Хладни рат – други чин

Драматичне догађаје у Украјини и њен све извеснији распад било би погрешно подводити само под суревњивост тамошњег прозападног и проруског становништва. Жељу дела земље да се приклони западним интеграцијама и другог дела наклоњенијег тешњој сарадњи са Русијом. Јер приче о учешћу америчких и руских тајних служби па и специјалаца у дешавањима у бившој совјетској републици све су учесталије и – све истинитије.

У Украјини је, несумњиво и пре свега, реч о огледању снага две најмоћније војне силе данашњице – САД и Русије. Другим речима о новој верзији, или тачније речено продужетку такозваног хладног рата вођеног активно у периоду од 1945. до 1991. између САД и западних сила, са једне стране, и тадашњег Совјетског савеза и земаља источне Европе, са друге. Било је то време у кујем нису изостајале никакве претње, па ни оне о употреби нуклеарног оружја.

Мада су распад СССР-а 1991. и привремено драматично опадање моћи Јељцинове Русије у сваком погледу омогућили САД да постану једини светски лидер, по многима, „хладни рат” није никада ни престајао да се води, он траје и данас. Разлика је само у методологији која је прилагођена новим глобалним околностима и чињеници да су његови протагонисти, како рекосмо, припадници тајних служби. А највидљивији је у, том смислу, управо у случају Украјине.

Ипак, основно питање је: ко у том рату може да добије, ко може да изгуби и, на крају крајева, шта је заиста у игри?

Пол Сондерс, извршни директор америчког Центра за националне интересе, наводи које су предности на страни САД. По њему Русија више није равноправан противник, како на војном, тако и на економском плану (америчка економија је осам пута већа од руске). Такође, у Москви немају идеологију која би могла да буде привлачна за друге земље, као она из доба СССР-а. Чак ни лична харизма руског председника Владимира Путина не може у том смислу да буде одлучујућа.

Наравно постоје и лоше стране: технологија и глобализација чине да многи почињу да размишљају својим главама и у сопственом интересу. С тим у вези и статус „регионалне државе”, који се у САД упорно употребљава када се говори о Русији, не значи обавезно и њену слабост.

Током првог „хладног рата” правила су била сасвим јасна пошто су га поткрепљивале две сасвим супротстављене идеологије. Данас то више није случај, политички сигнали и деловања неретко се вишезначно тумаче и продукују могућност погрешке која би могла да буде фатална.

Из некадашњег биполарног, па потом монополарног света, ушли смо у сасвим нову ситуацију, појавила су се нова снаге попут Кине, Ирана, Индије, далекоисточних џинова, јужноамеричких и афричких играча... Уосталом, велико је питање и како би се у садашњим околностима понашале америчке савезнице, државе Европске уније – као јака заједница, или као скуп у којем свако вуче на своју страну и тражи профит за себе.

Додајмо на крају и чињеницу да САД и Русија одавно нису једине нуклеарне силе, што са собом носи нове, непредвидиве опасности.

Енергетска повезаност Русије са Европом и све више и са Кином чини да амерички савезници полако почињу да гледају своје интересе. Није стога чудна (мада неприлична) изјава заменице државног секретара САД Викторије Нуланд да ЕУ не може бити посматран као одан амерички партнер. Није стога чудно што делегације из Вашингтона и Москве све чешће посећују Пекинг. Питање је само шта која од њих може да понуди најмногољуднијој земљи.

Брзонарастајућој кинеској економији потребни су енергенти и простори за изградњу пољопривредних добара, индустријских постројења, па и читавих градова. САД то не могу да јој понуде, Русија може, и спремна је.

Управо стога у Вашингтону на све начине настоје да умање значај свог супарника. Отуд и кованица да је Русија „регионална држава”, која се тако често користи у америчким изјавама. У оквире такве реторике спада и изјава америчког званичника Џона Керија по којем ће Русија бити подвргнута жестоким санкцијама уколико пропадну парламентарни и председнички избори у Украјини, заказани за 25. мај. При томе Кери није поменуо да су америчке тајне службе организовале недавну побуну у Кијеву, и да би управо они могли да омету одржавање поменутих избора.

Са своје стране, Русија за период од 21. до 26. маја намерава да одржи масовну војну вежбу уз границе Украјине. Москва се на овакав притисак одлучила након јасно изражене воље народа украјинских југоисточних територија да више не признају власт у Кијеву и већ су покренули акцију за стварање такозване Нове Русије састављене од држава које су отказале послушност привременој централној власти у престоници.

Тако је створена идеална ситуација за деловање тајних служби и други чин „хладног рата”. Украјина, као жртва таквих околности, сама не може, практично, ништа да учини. Њени дугови према Русији, али и према западним партнерима толики су да се нашла у потпуној зависности од међународних чинилаца. Помоћ неће стићи ни са избором нове власти, јер дугове ваља вратити без обзира на то да ли ће победити приврженици Запада или Истока, а нови кредити све су скупљи.

Не треба сумњати ни у то да ће се побуњене југоисточне републике, пре или касније, организовати у нови државни ентитет. А можда (што и најављују) попут Крима пређу под окриље Русије. У таквом случају Американци неће оклевати да под своје узму остатак земље.

А онда је све могуће очекивати, па и претварање „хладног рата” у озбиљан оружани сукоб.