Поплаве и здравље

Превасходни значај поплава је у опасностима по људске животе и енормним економским губицима. Оне могу да буду удружене и са заразама, али је у савременом свету (за разлику од прошлости) непосредни ризик од таквих додатних невоља обично мањи него што се страхује. Томе несумњиво доприносе превентивне мере које спроводе, како друштвена заједница, тако и угрожени појединци.

Aнализа последица великих поплава у свету показује да је појава епидемија цревних болести вероватнија уколико су загађени извори водоснабдевања или популација напушта своје боравиште. Обе ове околности пратиле су катаклизму која је управо задесила Србију. Међутим, с једне стране, о опасности од загађења воде благовремено се водило рачуна, а с друге стране, угрожени грађани су организовано измештани у објекте који задовољавају основне хигијенске норме.

Опште је правило да је епидемијски пораст учесталости ограничен на болести које су већ присутне. Тако посматрано, искључена је могућност појаве колере, а на теоретски минимум сведена је шанса да се оболи од трбушног тифуса или дечје парализе, и то у случају да као извор заразе послужи неки илегални имигрант. Преостају заразна жутица А, дизентерија и проливи изазвани другим клицама. Опрезни стручњаци уз то би навели и инфекције неким паразитима на које указује литература.

Све те болести преносе се загађеном водом, храном и прљавим рукама те, имајући у виду обимност предузиманих мера, није вероватно да ће узети веће размере. Постоје, међутим, проузроковачи који активним кретањем продиру кроз кожу. У овом поднебљу и данашњем времену реална опасност прети од такозваних лептоспироза, болести које у нормалним околностима погађају риболовце чешће од других људи.

Гажење воде повећава ризик од повреда оштрим предметима, али и од инфекција очију, гуше, коже и већ постојећих рана, загађеном водом. Таквих инцидената свакако ће бити више него обично, али ни они неће узети забрињавајуће размере.

Ако епидемиолошка служба буде имала подршку власти, сви наведени поремећаји здравља остаће, бар када је реч о већим епидемијама, на нивоу неостварених претњи. Нама највећа опасност долази од крилатих преносилаца зараза, пре свега разних врста комараца, за које се може очекивати да ће, захваљујући поплавама, током предстојећег лета достићи рекордну бројност. Следствено, разумно је страховати од грознице западног Нила и сличних болести (срећом, маларију смо искоренили пре скоро пола века и могућност њеног уноса, мада постоји, није тренутна претња).

Заблуда је што се стрепње од епидемија усмеравају само ка заразним болестима. Одступање од животне рутине и нередовно узимање лекова могу знатно повећати учесталост компликација шећерне болести, скока крвног притиска, срчаних напада и слично. Психофизички напори и исцрпљеност, уз материјалне губитке, бригу о ближњима и неизвесну будућност, воде масовном одступању од уобичајене менталне стабилности с дуготрајним последицама. Код деце се то испољава мокрењем у кревет, страхом од мрака, агресивношћу или повлачењем у себе, а код одраслих широком лепезом реакција на стрес. И једнима и другима потребна је, уз тренутни смештај и исхрану, а затим обнову домаћинстава, и психолошка стручна помоћ.

Наш проблем је што смо склони да до крајности запостављамо стварну опасност, а да затим, када је постанемо свесни, скрајнемо у претеривање. Оно се огледа у ширењу алармантних вести и последичне панике, која отежава спровођење целисходних превентивних и противепидемијских активности. Последице поплава биће мање ако, уместо своје пословичне разбарушености, покажемо нужну грађанску дисциплинованост. Тада остаје на властима да доказују дораслост ситуацији, испољавањем потребне мудрости и посвећености послу.

Професор универзитета