Војска коју је тешко победити

Специјално за „Политику“

Славјанск – „Да, са нама се боре раме уз раме и моји бивши саборци, ветерани Авганистанског рата, добровољци из Немачке, Белорусије, Русије и још неких других земаља, да их не помињем сада...” Тако је отприлике кренуо разговор Вјачеслава Пономарјова, самопрокламованог градоначелника Славјанска, са нама. У канцеларији градске управе у коју се уселио, на све стране су разбацани разни папири, у вези са руковођењем градом који је у ратном стању. Поред његове крем фотеље била је чешка „збројовка” калибра 9 мм, додуше у футроли, али надохват руке.

Испред канцеларије неколико „момака” који су давно прешли цвет младости. Ходници пуни бункера од врећа са песком, барикаде са пушкарницама спремне за одбрану сваке канцеларије, сваког спрата. Улаз у зграду је комбинација исто тако саграђеног бункера, са лавиринтом од врећа са песком. Пушкарнице, жичане ограде и препреке које је без употребе озбиљне силе и тешког наоружања тешко заузети. Неколико озбиљнијих момака у фармерицама и са панцирима на себи стоје и проверавају ко прилази и ко сме, а ко не сме да уђе. Ручни ракетни бацачи су им надохват руке, о пасу свако има пиштољ„макаров”, а незаобилазне „калашњикове” у рукама. После легитимисања пасоша на коме ћирилицом пише Република Србија, преке погледе замењују лаганијом атмосфером и питањима о томе шта се то дешава у Србији и колико су страшне поплаве тамо?У тренутку док излазимо напоље и упућујемо се ка бившем седишту украјинске тајне службе СБУ у Славјанску, са истока се чује звук окршаја тешким оружјем. Момци који су на улазу у зграду не обазиру се на то, само њихове радио-станице почињу да одјекују командама и извештајима са терена.Долазимо до бивше зграде СБУ која је сада седиште војног крила побуне у Доњецкој области. Ту седи чувени Стрелков, који је командант свих оружаних формација самопроглашене Доњецке народне републике.

„Млади су у првим редовима, а старији чувају барикаде по граду и овде”, рече ми новинар руске ТВ Звезда, који је са мном чекао Стрелкова. Док смо стајали наслоњени на бетон испред барикаде, а наши су пасоши и документа били код Стрелковљевог секретара, један за другим у распону од око четрдесетак минута долазили су аутомобили из којих су излазили младићи 22–27, можда 28 година. Сви су у рукама имали неке кесе и скоро сви су били са цигаретама у устима. Млади, снажни, без грама сала. Како је која група долазила, постројавали су их уза зид, одмах поред нас. После неколико минута прилазио им је човек у старој маскирној униформи руске војске, са сандалама на ногама, без опасача и раскопчане кошуље. Имао је 50–55 година.„Момци, ово није шала. Размислите да ли хоћете са нама или не. Само пре неки дан на једном пункту од 24 наша момка који су га бранили, 11 их је остало. Опасно је и тешко. Ако и даље желите, хајдете са мном унутра, да задужите опрему и оружје, а ако не, желим вам све најбоље.“

Ни један се није окренуо и отишао или питао било шта. Побацали су цигарете и ћутке у групи ушли кроз бетонску барикаду пратећи седокосог.

Предуго чекање на неуобичајеној мајској јари ублажавала је продавница која је одмах ту на углу преко пута главне барикаде на улазу у СБУ. Као и већина и ова ради и у њој има свега што вам треба, од хлеба и млека до чоколада, колача и меса. Ја сам ушао по флашу воде, а и да се расхладим мало под њиховим еркондишном који је непрестано радио. Минут касније за мном је ушао један од „војника” армије у формирању Доњецке народне републике. Имао је око 30 година. Онижи, у склепаној униформи, без кошуље, само у маскирној мајици без рукава, упасаној у панталоне. На ногама војничке чизме, а о левом рамену пушкомитраљез РПК, у потпуној несразмери са висином онога који га је носио. Пустио сам га испред себе да он купи прво шта жели, јер ми је пријало да се задржим на расхлађујућих 20 степени унутра. Продавница пуна хране, колача, разних посластица, а он у рукама има само плавичасту новчаницу од пет гривни. Четрдесет гривни. Очи су му се зацаклиле испред витрине са колачима, далеко више од новца који је имао у рукама. Поглед му је онда отишао десно, где су биле неке слатке кифлице. Комад бајатог теста не већег од 50 грама и који је коштао баш толико. Узео је једну и донео је до касе да је плати.

Видевши тог младог човека који се сваког дана суочава са могућношћу да не доживи сутра и његов невино дечји израз лица, нисам могао а да га не зауставим и склоним му руку са чврсто стегнутих пет гривни.„То је на мој рачун“, рекао сам му и показао му на витрину са колачима.

Снебивајући се и после мог инсистирања, узео је пет колача за себе и своје другове и све заједно са оном слатком кифлицом придржавао их у левој руци, док ми је пружио десну захваљујући неколико пута са: „Хвала. Хвала пуно.“

Из њега је избила радост и срећа, а на тренутак је изгледао као дете које обрадујете играчком за којом месецима жуди. Тако је и овом младом човеку са пушкомитраљезом о рамену заиграо осмех на лицу. Бахатости у његовим очима и његовом ставу не видех. Чак и док је излазио, ходао је скромно. Мени је тада тешко било не помислити да се он не бори због пара, пљачке или криминала, већзбог идеала. Такву је војску тешко поразити.

А Стрелков тог дана није имао времена за нас.

Чекање се наставља.