Па, чије ли су то паре

Док се поводом мог текста(,,Националне пензије по старом или...”), објављеног 12. маја, на овим страницама на интернет порталу ,,Политике” готово акламацијом јављају читаоци који подржавају моје ставове, огласио се бивши дугогодишњи конзул у Барију (Италија), преводилац са италијанског и књижевник Драган Мраовић, од пре неку годину и – национални пензионер, односно добитник националног признања.

Пошто је наше познанство вишедеценијско, чуди ме како већ у првој реченици Д. Мраовић обмањује јавност оптужујући ме да се не борим ,,за значај уметности и заштиту уметника” када зна, а и сам је у томе учествовао, да сам између осталог у време његовог столовања у Барију као извештач ,,Политике” у више наврата са Фестивала у Бишељеу, добила специјално признање за развој културних односа између две земље! Пре и после тога прегршт награда из области културе.

Но, ево и чињеница поводом његовог текста. Не само ја, али чини се најинтензивније баш ја, пратим ову тему од њеног настанка 2007. године. Да ли то што износим чињенице значи и да не подржавам уметнике и културу? Када су оштећени самостални уметници тражили своје право, јер су увидели да им се редовно не уплаћују доприноси, побунили су се и неправда је исправљена. Нажалост, касније се једна племенита намера претворила у супротност, у нешто где су вешти ловили у мутном, па је једнократна помоћ слободњацима прерасла у пензије, а пензије у – ,,признања”. Чињеница да се те паре додељују уз услов да је остварена пуна пензија, у народу је популарно названа ,,национална пензија”, пензија на пензију, и то добра. Јер 50.000 динара месечно је занемарљив износ неком естрадном певачу, али и те како значи самосталном уметнику који једва преживљава. Отуда сам и написала да су неком помоћ у преживљавању, некима шлаг на сујету.

Друго, шта то негира Д. Мраовић када говори о парама? Желећи, ваљда, да ме демантује да се издваја око 3,5 милиона евра годишње, већ мање, он наводи невероватну цифру, да се месечно издваја 1.973.000 евра за број корисника који је мањи од 450 и умањен за умрле. Додаје да те паре нису из ПИО фонда, хоће да каже да се не узима пензионерима. Паре долазе из буџета, а преко Министарства културе. Чије ли су то паре ако не и пензионера и свих нас пореских обвезника, па и вас г. Мраовићу?

У овом тренутку, добила сам најновију информацију из одељења за финансије Министарства културе: тачно вас 407 уживалаца добија ,,националну пензију”. Ја ћу је и даље тако звати. Још једна ваша необавештеност. Обмањујете читаоце да се и у другим сиромашнијим земљама додељују ова признања, па наводите Аргентину, Немачку, Аустрију (откуд ове земље међу сиромашним), али и Македонију и Црну Гору. Поштовани преводиоче, морам да вам исправим податак кад је реч о нама блиским суседима, о чему сам својевремено и писала. Тачно је да Македонци, од пре неку годину, додељују звање ,,националног уметника”. Али само једном уметнику годишње! Није вам тачан ни износ од 500 евра. Доживотно признање у износу од 1.000 евра, уручује председник државе на свечаности на Дан државности Македоније. Прошле године ово високо звање добила је Есма Реџепова, за дугогодишње ширење угледа ове земље. Пре ње, чувени филмски редитељ Милчо Манчевски. Есма је тек трећи добитник! И кад је реч о Црној Гори, и они додељују национално признање, али годишње га не прими више од троје, четворо, и износи око 700 евра. Толико о ‚‚информацијама” бившег конзула.

У дане кад министар финансија узвикује: ,,Нема пара, нема пара...”, време је да се преиспитају критеријуми, али и само признање, којег се већ стиде и неки добитници, а избегавају га и потенцијални лауреати. Уосталом, чему служи САНУ, у којој су такође бројни академици уметници, с позамашним новчаним додатком од око хиљаду евра. Зар они нису бесмртници и националне величине, а међу њима су и пензионери који одбијају да конкуришу за ,,национално признање” Министарства културе – Бећковић, Душан Ковачевић, донедавно жива Светлана Велмар Јанковић... Зато и верујем да ће зарад дигнитета културних радника и уметника, нови министар културе и влада већ нешто да учине, не игноришући вокс попули, али ни оне који говоре про домо суа, попут Мраовића.

Новинар