До неке следеће катастрофе

Начин реаговања државе на катастрофу која нам се десила захтева одговор на питање стања наше организованости и спремности, у сваком смислу, за овакве ситуације.Анализа тог стања је ургентна јер се јасно види да на том плану не функционише све како треба. Зато актуелна катастрофа мора да буде озбиљан повод за такву анализу. Јер шта друго горе (осим рата) може да нас снађе па да то тек онда учинимо.

Овде је, заправо, реч о нужности сагледавањаобјективних и субјективних фактора функционисања система заштите и спасавања у ванредној ситуацији каква је ова данашња, који је номинално уређен Законом о ванредним ситуацијама (2009). Овај закон био је основ за доношење националне стратегије у овој области (2011). Цео систем је у ингеренцији централних органа власти, што поменути закон потврђује ставом да „Република Србија обезбеђује изградњу јединственог система заштите и спасавања” (чл.2).Посебно се потенцира одговорност владе за све аспекте управљања ванредним ситуацијама.Закон је детаљно разрадио ову материју, али само догађаји (катастрофе) поводом којих је донесен могу бити релевантно мерило за оцену његове вредности, тј. односа државе према обавезама које је сама себи прописала. То потврђује и Национална стратегија у којој се каже да су „катастрофе изазов који показује када, колико и на који начин је друштво спремно да на њих реагује”.

Када и на који начин је Србија спремна да реагује, шта је учинила за повећање отпорности друштва напојаву катастрофа, односно докле је стигла у изградњи овог система као законској обавези, теме су за озбиљну анализу. Она је императив не само због актуелне катастрофе, већ и због будућности која нам на овом пољу није наклоњена. Да је то тако, потврђује и Национална стратегија у којој се каже да је регион Југоисточне Европе „све више угрожен разним врстама природних опасности (поплаве, суше, екстремно високе температуре, земљотреси, клизишта и др.), техничко-технолошким несрећама, дејством опасних материја и других стања опасности, као и глобалним климатским променама.”

Да је систем заштите и спасавања у озбиљним проблемима не показује само његово деловање у време док траје актуелна несрећа. На то указује и поменута стратегија у којој су таксативно набројани недостаци тог система. Они су детектовани у институционално-организационој и материјално-техничкој области, као и у сфери сарадње, координације, расположивости информација, људских ресурса и едукације. Непостојање услова за доследну примену прописа, неодговарајућа организација и спровођење превентивних мера, непостојање свеобухватних мапа ризика, неравномерна расподела капацитета служби за реаговање на територији Републике Србије, застарела, непоуздана опрема – само су део проблема на које указује овај документ.

Очигледно је да ни Национална стратегија, донета пре нешто више од две године, није утицала да се наведени проблемиозбиљније решавају. Бар корак по корак. То илуструје и недавно залагање заменика градоначелника Београда(током гостовања на РТС) да Србија успостави систем цивилне заштите, позивајући се на искуства бивше СФРЈ. Међутим, тај систем (као подсистем система заштите и спасавања) већ је прописанЗаконом о одбрани и Законом о ванредним ситуацијама.Прописан јесте, али је далеко од нивоа савремених потреба. Ко је за то одговоран питање је за Владу Републике Србије.

Када ове поплаве прођу остаће дилема хоће ли систем заштите и спасавања добити онај друштвени и државни третман какав има у многим земљама – нашим узорима. Најгоре би било да наставимо са старом праксом гурања проблема„под тепих”, до неке следеће катастрофе. И то ће бити тест за нову владу која је напочетку мандата.

Професор Факултета безбедности у Београду