Милан Милутиновић као британска краљица

Милан Милутиновић је имао овлашћења као британска краљица. Није могао да саставља владу, нити да распусти парламент… Као што је једном рекао први председник Аустрије, једино у шта је он могао да забоде нос била је – његова марамица.

Овим речима је Ратко Марковић, професор уставног права на београдском Правном факултету, прошле недеље хашким судијама описивао позицију бившег председника Србије оптуженог, између осталог, да је пропустом да спречи прогон косовских Албанаца у првој половини 1999. године прекршио своју уставну обавезу записану у  председничкој заклетви "да ће штитити све грађане Србије".

Стварна власт била је у рукама парламента и владе на републичком и владе и председника СРЈ Слободана Милошевића на савезном нивоу, рекао је Марковић, који је у време сукоба на Косову био потпредседник републичке владе и који је на преговорима у Рамбујеу и Паризу предводио делегацију СРЈ и Србије.

Као доказ да се Милутиновић залагао да се политичким средствима реши косовски проблем он је навео и да се бивши председник Србије, заједно са њим, током НАТО бомбардовања, 28. априла 1999. у Приштини, "до које су на путу носили главе у торби", састао са лидером Албанаца Ибрахимом Руговом који му је чак дао и поклон –један ретки минерал који је био запакован у лепој кутији. "Ругова је био разуман човек и разумео је озбиљност ситуације у којој се земља нашла. У заједничкој декларацији навели су да треба обновити настојања за директан дијалог, којем странци, због искустава из Рамбујеа, могу присуствовати као гости", казао је Марковић.

Сведок је негирао да је икада чуо Милутиновића или било ког другог званичника Србије да заговара протеривање Албанаца са Косова или насилно решавање кризе.

На питање Слободана Зечевића, једног од Милутиновићевих адвоката, Марковић је изјавио и да никада током преговора у Рамбујеу и Паризу, у фебруару и марту 1999, није чуо да Милутиновић упозорава да ће, ако НАТО бомбардује СРЈ, на Косову "доћи до масакра", што је раније током суђења тврдио сведок оптужбе Волфганг Петрич, који је тада био посредник ЕУ.

Подробно сведочећи о току конференција у Француској, Марковић је назначио да је делегација Београда, укључујући и Милутиновића, више пута изразила спремност да прихвати политички део понуђеног споразума и да настави преговоре о његовој примени која би обухватала и "међународно присуство" у покрајини. "О међународном војном присуству нисмо могли преговарати зато што смо имали императивни мандат Скупштине Србије да страно војно присуство на нашој територији не долази у обзир", објаснио је.

Марковић је прецизирао да је кључне делове споразума у Рамбујеу српска делегација добила од међународних посредника тек неколико сати уочи предвиђеног краја преговора, 23. фебруара 1999.

То су била поглавља о полицији, војној примени споразума, као и о могућој промени статуса Косова после три године "на основу изражене воље народа". "Руски представник Борис Мајорски тада нам је рекао да та три анекса није усвојила Контакт група, а да два уопште нису ни била на њеном дневном реду", назначио је Марковић.

По његовим речима, међународни посредници су од почетка скупа инсистирали на томе да се понуђени споразум мора прихватити или одбацити у целини, иако је српска страна желела да усвоји политички део, који су Албанци одбацивали.

Поред тога, подвукао је Марковић, албански преговарачки тим није желео да потпише ни 10 полазних и непроменљивих принципа Контакт групе међу којима је био и принцип територијалног интегритета и суверенитета Србије и СРЈ. Због противљења Албанаца, никада није дошло ни до директних преговора, које је српска делегација више пута тражила. "За албанску страну независност Косова није имала алтернативу, а да није било тако могао се постићи споразум. Они су понуђено потписали тек када је у последњем тренутку у текст убачена глава осам која је предвиђала да се статус Косова за три године одреди на међународној конференцији, на основу воље народа, што су они схватили као плебисцит о независности", подвукао је Марковић.

-----------------------------------------------------------

"Политикине" стране као докази

Адвокати Милана Милутиновића издејствовали су да више страна "Политике" буде уврштено у доказни материјал. А за извештај са састанка у Приштини на коме су представници националних заједница и политичких партија у присуству Милутиновића потписали декларацију о политичким оквирима самоуправе на Косову и Метохији који почиње са насловне стране "Политике" од 26. новембра 1998. године, чак је и тужилац сугерисао да уђе у доказе ради идентификације два документа.

У доказни судски материјал ушао је и "Политикин" извештај из Москве са састанка председника Бориса Јељцина и Слободана Милошевића који је "Политика" од 17. јуна 1998. године донела на насловној страни, као и десетине других текстова.

"У доказе су ушле многи бројеви ’Политике‘ из октобра и новембра 1998. године. На бази новинских текстова ми смо унакрсно испитивали сведоке тужилаштва који су на крају прихватали да нису били у праву, па су по том основу у доказни материјал увођене те странице ’Политике‘", каже адвокат Слободан Зечевић.

Иначе, генерални став већа којем председава судија Ијан Бономи, а које суди у случају против "косовске шесторке" јесте да се текстови из новина узимају само ако не постоји неки бољи документ.