Црква не руши Бањску

Манастир Бањска храмовну славу Пренос моштију Светог архиђакона Стефана данас слави, ипак, без свог ктитора светог краља Милутина. Најављени повратак дела моштију овог светитеља и српског владара из Софије у његову задужбину код Звечана, у којој је сахрањен 1321. године, померен је за јесен.

"Овога пролећа започела су археолошка ископавања у храму Светог архиђакона Стефана, па је стога било немогуће обавити чин повратка моштију 15. августа, када је слава манастира. Празник Светога краља Милутина је у новембру и покушаћемо да организујемо повратак моштију за тај дан. Биће својеврстан изазов да се до тада организује повратак, али и направи кивот за почивање моштију", поручује игуман Бањске отац Симеон (Виловски).

Али, сам догађај повратка моштију краља Милутина, који је у Бањској почивао до 1389. године када су његови посмртни остаци пренети у Трепчу, а потом у Софију, како објашњава отац Симеон, неодвојиво је повезан са обновом манастира и повратком Богородице Бањске у њен дом. "Не треба имати никакву дилему да је жеља краља Милутина била да обнови Бањску и да поново почива у лепоти и монументалности бањског храма крај предивне скулптуре Богородице са Христом, као што је то било и у 14. веку. Стога се у овом историјском тренутку и стичу та три догађаја", објашњава старешина овог манастира.

После више од пет векова запустели манастир код Звечана који је једно време био претворен и у џамију оживео је 15. августа 2004. године. Паљење нове духовне светиљке на територији Косова и Метохије било је охрабрење за српски народ, и још једна котва која га везује за освећену косовску земљу. Отац Симеон подсећа да је манастир Бањска, вековима живео у свести Срба као најзначајнија, без сумње, српска црквена грађевина средњег века.

Када је младо монашко братство пре три године ушло у разорен манастир имало је на располагању неадекватан конак у којем су могла да бораве само четири монаха. Зато се наметнула потреба да се обнови целокупан манастирски комплекс који укључује и претходно уклањање материјалних трагова турског ропства – демонтирање, најпре, зида подигнутог у том периоду.

Црква је, како каже протосинђел Симеон, препознала овај историјски моменат као најцелисходнији за почетак обнове Бањске и у сарадњи са институцијама државе Србије почела је да обнавља ову "величанствену светињу, символ државности и духовности Србије, која је више од 500 година провела у рушевинама и понижењу".

Али, у последње време стижу и злонамерне стручне критике на начин на који се обнавља ова светиња. Како појашњава игуман манастира, појединци су оспоравали потребу да се манастир обнови сматрајући да унутар оригиналног манастирског комплекса ништа не би смело да се гради. Тврдили су да црква не може да се обнови и да споменик треба да буде конзервиран  као нека врста музеја, грубо кривотворећи тиме визију ктитора и вечне идеале на којима Бањска почива.

– У свом настојању да оспоре и онемогуће обнову Бањске, нажалост, нису презали ни од неистина, тврдећи да ми "разарамо манастир", да радимо "без икакве пројектне документације и надзора", да "булдожери равнају налазишта у Бањској". Наравно, ништа од тога није тачно, нити је црква оживела Бањску да би је затим разорила, нити су људи у цркви данас толике незналице, неспособни и злонамерни да ће резултат њихове активности бити разарање Бањске, нити су булдожери било шта уништили, него је турски зид демонтиран на основу пројекта који су одобриле надлежне институције, уз стручни надзор, са великом пажњом и обазривошћу", каже протосинђел Симеон.