Извади ципеле из муља

Обреновца више нема, изјавила је у камеру тек избављена Зорица Милошевић, станарка у приземној, сада потопљеној кућици у Улици Вука Караџића 11.

Тако сам сазнао да се избавила.

Побегла је – причала ми је касније – у кућу на спрат, у истом дворишту, код Дарка Косанића  и Дуње Газдић, који ту станују са петогодишњим сином Андријом. Имали су само боцу киселе воде, пола векне старог хлеба и нешто меса у малом, фрижидерском замрзивачу. Није било струје. Месо нису могли ни кувати ни пржити. Изнели су зато роштиљ на терасу, развалили дрвену столицу и заложили.

Са тавана суседне приземне куће, вирећи кроз прозорче према улици, огласили су се комшије Приле и Винка: „Шта то тако лепо мирише?!”

Да није мутне воде која је куљала, рекло би се да се лепо проводе.

Вода је и даље надирала.

Стотине и стотине је прича избављених. Слушамо их ових дана и мада су у суштини исте, свака нам је изнова узбудљива.

Мој пријатељ Драган Николић, песник, из Ратара, своју причу ником неће испричати. Спасен је, смештен у београдско прихватилиште, а онда је изашао да прошета. Да узме ваздуха, да се сталожи. На улици га је стрефила кап. Није се удавио, али га је убила поплава.

Моја пријатељица Данијела Јеринић, студенткиња на Географском факултету, рођена је када је почео рат у последњој Југославији. Расла је док се та земља у крви распадала, у време једне од највећих инфлација на свету, ишла у школу када je Србију напао и бомбама засуо удружени војни савез 19 европских земаља, иако се није померала из Улице посавских Норвежана, у Обреновцу, живела је у четири државе, а ево, доживела је и библијски потоп. Све то стало је у њене 24 године, али када треба да напише биографију (си-ви, како сада воле да кажу) за неки конкурс, никога за то није брига.

А требало би.

Те генерације нису упознале осећај безбрижности, нити има наде да ће икада. Високошколци управо завршавају факултете и треба да се запосле у привреди које готово да нема. Но, то је друга прича.

Али ипак, хиљаде младих људи сјатило се пред „Сава центром” да би отишли у Шабац и помогли. Није било толико аутобуса колико их је  дошло. Један од њих, Предраг Ненадовић из земунске Алтине, каже ми да је имао среће и да се некако угурао, док су многи остали. Повратак им није био баш организован, па су онако мокри од кише и знојави, дрхтећи од хладноће у цик зоре, прихватали понуде таксиста који су тражили да им се плати само гориво.

Да ли Обреновца више нема?

Обреновац мог детињства нестао је пре поплаве. Потопило га време. Онај из скоријег времена, као човек који се извукао из смрти, преживео је, али никад неће бити исти.

Није му то први пут.

Милош Обреновић га је, ослободивши од Турака, спалио, па је обновљен у близини и назван, отуда, Палеж. Када се књаз чврсто устоличио, отишли трговци да га моле да им дозволи да насеобину прекрсте у Обреновац. Јер од имена Палеж немају никакве вајде, али од новог имена – то би већ била друга прича.

Била је велика поплава и 1981, али оваква је незапамћена.

Изгледало је као да се враћа Панонско море од пре око тридесет милиона гадина, када људи на овим просторима нису постојали. И као да ту више неће постојати. Време ће се код нас убудуће мерити овом поплавом: пре поплаве и после поплаве. Као: пре и после Христа, пре Великог рата и после...

Поплављени људи изгубили су много. Много шта ће се надокнадити, обновити. Само се не могу повратити мртви и породичне фотографије које су остале под водом. Потомци неће знати како су им изгледали преци. Подављени и нестали преци званично се не рачунају у жртве.

А ко да се сети фотографија суочен са водобесом?  Гора Јеринић, мајка поменуте Данијеле, бежећи из куће није понела ни парче хлеба, ни здравствену књижицу, јакну, резервни веш... ништа, али је шчепала кишобран. Док је Данијела, не могавши на капију, откуда је надирала бујица, рукама кидала плетену жицу ограде с друге стране, Гора је стискала кишобран у руци.

И то је све што данас од имовине има. („Опет сам добро прошла”, каже уз осмех, „неко ни кишобрана нема.”)

Јелени Станичић, сестричини, која живи у Драшници код Макарске, знајући да се брине, послао сам кратко писамце на које ми је одговорила:

„Ево, не могу да спавам јер сам толико тужна. Лепи мој Обреновац. Да ли ће и један део града бити исти кад дођем? Само да се људи врате и срце почне поново да куца... надам се. Срећа да бака и дека нису живи, не знам како би они, а и ми овдје поднијели... Знам да ти је тешко и не знам шта да кажем... Свијет се мења, вријеме пролази, али се још увијек надам чудима. Као што им се бака надала када је упорно и онако стара ишла сваки дан на киоск лутрије по ’греб-греб’ и онда, кад не би добила ништа, рекла би нешто у смислу: ’У, мајку му, опет ништа’, али би сутра, кад би опет устала, отишла – можда у продавницу или у цркву да запали свећу за све нас, и кад би се враћала помислила би: ’Ма морам да пробам још једном’ и онда би загребала. Тако и ми морамо још једном подигнут главу и извадит ципеле из муља у свим животним ситуацијама... Чувај се и волим те. (Ти си свој мејл назвао Извештај из Обреновца, а ја свој Извештај из срца. Све се мијења... ”