Ноћ у граду без улице и броја

Чачак – За оно што је задесило Обреновчане катастрофа је благопис. У ту реченицу ронилац из Овчар Бање Ненад Стојковић (51) сместио је десет сати непрекидне потраге за живима, кроз воду, таму и несрећу, у ноћи између суботе и недеље.

– У потопљеном Обреновцу и непрозирној ноћи, спасиоцима кућна адреса невољника није значила ништа, али опет ниједну адресу нисмо одбили. Кључна помоћ био нам је један староседелац који је био водич. Путокази се не виде из воде дубоке три метра, потопљени су и кућни бројеви, а при светлости лампи он је ипак успео да се снађе и одведе нас тамо где смо потребни – прича Стојковић за „Политику”, после повратка из Обреновца.

Онај мештанин, вели ронилац, по неким знацима које уочавају само људи који су ту одрасли, распознавао је у који део града су упловили.

– Онда би, на основу највиших зграда тачно одредио где је улица коју тражимо, па смо ишли од броја до броја. То нам је изузетно помогло у случајевима кад смо поседовали адресу особе која је чекала спасиоце. Међутим, у многим зградама живе смо тражили онако, напамет. Стотину пута сам те ноћи истрчао на неки пети, шести или десети спрат, гласно питајући има ли кога.

Стојковић је био у групи коју су сачињавали припадници Војске Србије, Горске службе спасавања и Ронилачког клуба „Тритон” из Београда, са чамцима на весла и мотор. Тек кад је свануло, каже, видео је да су војницима попуцали очни капилари јер три ноћи нису спавали.

– Прва жена коју сам унео у чамац била је Сибинка Марјановић, рекла нам је да има 82 године, и била је са кћерком Љиљаном. Сибинка се тресла од страха али је у чамцу, чувши да сам из околине Чачка, одједном живнула и орасположила се. Занимљиво је да је и она Чачанка, има родбину у Видови под Кабларом.

Стојковић наводи да су гњурци те ноћи улазили кроз прозоре и излоге, затицали људе на дрвећу или крововима кућа.

– Нашли смо мештане који имају хране и воде, седе на петом спрату и ћуте. Такви нису хтели да изађу, па смо морали да будемо непријатни, јер смо те интервенције радили од срца. Ако је очигледно да је човеку угрожен живот, морао је да пође са нама. Једнога сам морао 15 минута да убеђујем да крене ка чамцу, али је упорно одбијао иако су и његова супруга и комшиница пристале да пођу. На крају сам га питао: „Какав си то човек, ја сам дошао из Чачка да ти помогнем а ти нећеш?”. Онда се одобровољио, пристао и рече: „Па, што не кажеш, и ја сам из Чачка”.

Стојковићу је ронилаштво професија већ три деценије и нема језера ни реке у Србији где није скочио. Сада је том списку додао и чемерни, потопљени Обреновац, и град уместо реке.

– Читавог живота памтићу једну слику из ове катастрофе. Мркла ноћ, свуда вода, улазим у стан на неком спрату који је до пола потопљен, и лампом кружим по просторији. У углу, на фрижидеру, ћутке седи човек, док му таласи запљускују ноге – беседи Ненад Стојковић, и сам тужан због пропасти једног града.