Играчке за доручак

Луткине ципеле, дугмићи, лего коцкице и кликери, сасвим сигурно немају никакву прехрамбену вредност, али ако је судити према искуству педијатара, баш ове минијатурне играчке најчешће се налазе на "јеловнику" малишана који још нису одували три свећице на торти.

Да су дечје играчке веома озбиљна ствар потврђује и најновији потез компаније "Козмолино" које је популарну лутку Барбику, заједно са њеним псом "иселило" са полица дечјих продавница због – сићушног магнета који се налази у псу и које дете може да прогута или гурне у нос, саопштио је увозник играчака београдски МПЦ холдинг. У саопштењу тог предузећа такође се наводи да је у Србији до сада продато десет таквих Барбика, чији је произвођач компанија "Мател", која је са светског тржишта морала да повуче 83 типа играчака због садржаја штетног олова у играчкама.

Професор др Војислав Перишић, шеф кабинета за ендоскопију Универзитетске дечје клинике и члан краљевског колеџа дечјих лекара у Великој Британији који већ 28 година ради са малишанима који су "доручковали, ручали и вечерали" играчке, тврди да деци млађој од три године не треба куповати играчке које имају саставне делове, ципелице и дугмиће јер се они веома често налазе на њиховом јеловнику.

"Ове ситнице обично се заглављују у једњаку малишана, у коме спречавају проток хране и изазивају мучнину и повраћање. Нарочито су опасне оне играчке и сатови које имају минијатурне батерије величине два-три милиметра које деца опажају као бомбоне и који неретко заврше у органима за варење малишана у којима могу да "ослободе" веома тешке и опасне материје", истиче наш саговорник.

Из визуре педијатара у чије ординације свакодневно долазе малишани чије се дружење са играчкама заврши у сузама, друга година живота је потенцијално најризичнија за стицање најнепријатнијих искустава у контакту са спољашњим светом. Јер, друга година живота је година најактивнијег истраживања света. То је година у којој је дете коначно изашло из фазе гегања и пузања, стекло сигурност у ходу и почело да трчи и са максималном количином енергије истражује сваки кубни сантиметар свог животног простора. Такође, треба имати на уму да дете до треће године свет упознаје чулом укуса, односно реалност истражује тако што је ставља у уста.

Због тога родитељи морају да из дечјег окружења уклоне све што дете може да прогута и све што га асоцира на храну и слаткише. Јер, довољан је буквално секунд непажње па да дете попије шампон или детерџент за прање судова, јер га бочица асоцира на његову флашицу за млеко или да прогута кликере јер га асоцирају на бомбоне. Др Војислав Перишић истиче да његово вишедеценијско искуство говори да малишани, осим ситних играчака, необично воле да "дегустирају" метални новац.

Иако многи родитељи ова упозорења коментаришу речима "Дете није глупо", стручњаци који се баве психологијом најнежнијег животног доба објашњавају да управо паметна деца имају израженију потребу да истражују свет око себе. И још једном скрећу пажњу на познату педагошку законитост – што мање дете, то већа и мекша играчка. И по могућству – без саставних делова, без косе, дугмића, ципелица...

Психолози објашњавају да је најчешћа грешка коју родитељи праве када су играчке у питању – куповина неадекватних играчака које нису "дорасле" узрасту детета. А то значи да двогодишња девојчица нема идеју шта да ради са Барбикиним ципелицама, купаћим костимом и наочарама за сунчање, јер – ни сама не уме да се обуче без помоћи родитеља, али зато постоје врло велике шансе да стрпа у уста све ове минијатурне предмете.

Др Војислав Перишић истиче да родитељи веома мале деце при куповини играчака пре свега треба да обрате пажњу да ли та играчка има неки део који може да се преломи, одшрафи, одвоји, одломи и потом прогута и подсећа да деца млађег узраста обожавају плишане и топле играчке, јер са њима могу да се мазе и да их "даве" до миле воље, а родитељи не морају да стрепе да ли ће малишани у жару игре прогутати ципелице или ће длачице луткине косе завршити у папици са храном.