Фестивалске игре деверуше и младе

Кан- Примајући „Златну палму” 67. канског фестивала из руку редитељско-глумачког тандема Квентин Тарантино и Ума Турман, турски редитељ Нури Билге Чејлан, аутор награђеног „Зимског сна”, уз захвалност жирију, фестивалу, Тјерију Фремоу и Жилу Жакобу, и уз посвету своје награде „младим људима Турске и онима који су током године изгубили животе”, рекао је и следеће:

– Ово је велико изненађење за мене, нисам га очекивао, не знам шта да кажем. Ове године обележава се и стогодишњица турске кинематографије и ово је срећна случајност.

Случајност? Не бих се у то баш кладила. Пре бих рекла да је то у борби два голијата – „Мемента” и „Вајлд банча”, две велике и моћне француске филмске компаније, поседника светских филмских права што већ дуго доминирају Каном, победио „Мементо“ (власник светских приказивачких права за „Зимски сан”) . И не бих ову изјаву тако лако сврстала у теорију завере. „Мементо” је одмах после прве и једине (?) канске пројекције, маркетингшку кампању водио реченицом: „Ово је ремек-дело!”. И хајде ти сада кажи нешто друго.

Како било, тек нови грандиозни филм Нурија Билге Чејлана није за потцењивање. Филмски филозоф и есејиста ни сада не одступа ни од свог фасцинантног визуелног стила ни од успореног ритма ни од дискретних акцената унутар епске филмске приче о браку и породичним односима током једне зиме у малом хотелу у Кападакоји.

Ијасно је да је опет реч о Чејлановој маестралној студији карактера, студији људске слабости, чије моралне импликације одјекују далеко изван турског друштва. Међутим, постоји и оно велико „али”. Филм траје три сата и шеснаест минута! Само на распричани увод Чејлан је потрошио читав сат, што многи гледаоци нису издржали. Из дворане се масовно излазило.

Ово јесте импресиван, али не и најбољи филм овог суптилног лирског реалисте, који је за своје претходне филмове освојио више од 50 међународних награда, међу којима су и оне канске. Ако ништа друго, своју прву „Златну палму” у каријери заслужио је и за све оно што је до сада урадио.

После церемоније додела награда, у обраћању медијима, Чејлан је изјавио: „Када сам писао сценарио за овај филм, чинио сам то као да пишем роман. После сам тек схватио да је предугачко, прва верзија филма била је од четири и по сата. Када радим филм увек се трудим да то чиним са тамном страном своје душе, а после `Било једном у Анадолији` осетио сам да сам спреман да урадим овакав филм какав је 'Зимслки сан'...”.

И италијанска редитељка Алис Рорвачер са својим малим а енергичним филмом „Чудо”, о младој породици пчелара у Тоскани, од почетка је важила за фаворита, уз пласиране тезе да председница жирија Џејн Кемпион мора да награди бар једну жену-редитеља. Рорвачерова је освојила кански Гран при, што јесте претерано, али не и сасвим без покрића. Ово је добар филм о породичним вредностима који ће публика волети.

Захваљујући се жирију на награди за најбољу режију за филм „Ловац на лисице” (истинита прича), амерички редитељ Бенет Милер рекао је да је „прошло пуних осам година између рађања приче и освајања награде!”, али начин на који се захваљивао славодобитни британски глумац Тимоти Спол, ући ће у анале Канског фестивала.

Тимоти Спол („Господин Тарнер” мајка Лија) је свој емотивни говор захвалности дуго читао са екрана свог мобилног телефона који се повремено оглашавао и „бипом”! Симпатично и незаборавно. Памтиће се дуго глумчева реченица: „Често сам био деверуша и ово је први пут да сам икада био млада”, с којом је Спол најбоље осликао своју каријеру „лијевског” и „шекспировског” глумца у пратећим и споредним улогама. За своју прву велику главну улогу ексцентричног сликара у Лијевом филму (Спол и Ли сарађују дуговечно), заслужио је и своју велику награду. О најбољој глумици 67. кана – Џулијен Мур и њеној улози у Кроненберговом филму, писано је на страницама „Политике”. И ова награда била је очекивана. Заслужена је.

Највеће изненађење фестивала жири је приредио када је објавио одлуку да „Prix du jury” додељује равноправно 25-годишњем канадском редитељу Гзавијеу Долану за филм „Мама”, и 83-годишњој француској легенди Жан-Лик Годару за филозофско-експериментални филм „Збогом језику”. У сали се чуло оно „бу” у знак негодовања на помен Годара (одавно игнорише фестивал) и његовог филма (разочаравајући). Међутим, има у оваквој одлуци и симболике и поруке. Спојени су филмска младост и филмска старост и тако је удружена потрага за слободом филмског стваралаштва у две различите епохе, и пружен доказ да се вредност филма изражава кроз генерације.

Примајући награду, млади Долан (претходни његови филмови били су приказивани и запажениу „Извесном погледу”) није издржао. Расплакао се на сцени, а захваљујући се Џејн Кемпион, одржао је и памтљив говор: „Преплављен сам захвалношћу због тога што је жири препознао да радимо овај посао да покажемо нашу љубав, а бити вољен то је на неки начин компензација за откуцаје срца. За мене је ваш филм `Клавир` био извор инспирације. Писали сте величанствене улоге за јаке жене. Жене са душом, које нису ни жртве ни објекти”.

Како ни руски филм „Левијатан”, приказан иначе међу последњима, због визуелне и наративне снаге није било могуће заобићи, сценаристи и редитељу Алексеју Звјагињцеву припала је награда за најбољи сценарио, поделиће је, каже, са својим косценаристом Олегом Негином са којим ће одмах после Кана почети да пише нови сценарио.

Највећи губитник 67. канског фестивала је филм „Тимбукту“ Абдерахмана Сисака (освојио је само награду Екуменског жирија), који је за многе био најбољи. Ово је и најбољи афрички филм у последњој деценији, филм о људском достојанству, филм са важном, а брижљиво третираном темом, и жири Кемпионове никако није смео да га заобиђе. Шта се ту десило? Да ли се то жири прибојавао филмова са темом ратних конфликата? Да ли је можда проблем био то су актери Сисаковог филма припадници муслиманског становништва Малија или можда то што су сви филмски јунаци и физички лепи, без обзира да ли се ради о локалним, окупираним становницима Тимбуктуа или о њиховим злотворима- светим ратницима ислама? У случају Сисаковог филма начињена је велика неправда. И тачка.

После готово шест деценија владавине Каном, од фестивала се званично опростио легендарни челник, дугогодишњи фестивалски председник Жил Жакоб (83), под чијом је владавином Кански фестивал доживео и своје проширење и свој процват. Жакобове године су за нама, наступа ли то нова ера. Видећемо, следеће године у Кану...