На потезу Велимир Илић

Министар за инфраструктуру Велимир Илић данас би на конференцији за новинаре коначно требало да унесе нешто светла у потпуно искомликовану причу о концесионом уговору за аутопут Хоргош–Пожега. После вишемесечних оптужби и контраоптужби између војвођанских функционера Бојана Костреша и Бојана Пајтића с једне, и Илића с друге стране, којих су се последњих недеља прихватили и други актери из Владе Србије и око ње, јавност може да буде само збуњена недовољним и контрадикторним информацијама које из различитих извора стижу до ње.

Како је најављено из Министарства за инфраструктуру, Велимир Илић ће данас објашњавати због чега Влада Србије не објављује уговор о концесији за изградњу аутопута и да ли је потписала сагласност на потпуну тајност тог уговора.

Из досадашњих изјава званичника, наиме, није јасно чак ни то да ли је цео уговор недоступан јавности или само неки делови. Зато се очекује да министар који је потписао концесиони уговор отклони најпре ту дилему.

Према незваничним информацијама, међутим, није цео уговор тајан, већ су само његови делови који се односе на податке о концесионару, конзорцијуму "ФЦЦ констракшн" и "Алпине Мејредер" (на начин финансирања, начин реализације таквих пројеката, структуру предузећа и односа акционара...), третирани као поверљиви због заштите од конкуренције и неометаног рада, па би министар Илић требало данас да објасни зашто јавност још није добила задовољавајуће информације о овој концесији. А реч је, пре свега, о одредбама уговора у вези са висином концесионе накнаде коју концесионар плаћа држави, начином формирања цене путарине на будућем аутопуту, заштитом животне средине, казнама за прекорачење рокова и неиспуњавање других обавеза из уговора...

Заправо, одговори на нека од ових питања су већ обелодањени, нека питања су регулисана законима и међународним стандардима, а неке ствари су познате још од скупштинске расправе маја 2005. године о давању ове концесије.

На пример, Михајло Марковић, помоћник министра за инфраструктуру и председник преговарачке комисије за утврђивање садржине уговора о концесији Хоргош–Пожега, пре три и по месеца је у једном интервјуу рекао да сви ризици финансирања, пројектовања, изградње и одржавања падају на терет концесионара и да се држава ниједним чланом Уговора није обавезала да буџетским средствима и државном имовином гарантује и подржава овај пројекат или надокнади штету насталу због мањег обима саобраћаја. Марковић је тада, између осталог, објаснио и да концесија није обухватила обилазницу око Београда (Влада Србије ће у року од две године да је изгради како би се повезао прстен око Београда са аутопутем до Пожеге), као и то да су казне за евентуално кршење уговора за било коју страну врло ригорозне.

Када је реч о инфраструктури уз аутопут, Михајло Марковић је навео, да је предвиђено да уз аутопут буде 20 пумпи и два мотела, а концесионар је у обавези да на тим местима направи прикључне путеве – друга питања, како је рекао, нису у његовој надлежности.

Познато је и да је концесија дата на 25 година и да изградња аутопута мора да се заврши до 2012. године.

А према Одлуци Владе Србије о давању концесије (објављеној у Службеном гласнику од 20. септембра 2005. године), висина накнаде за коришћење аутопута утврђиваће се по тарифама за одговарајуће категорије возила у Србији и биће усклађена са препорукама Европске уније и висином путарина суседних земаља. "Висина накнаде, као и тарифни систем подлежу одобрењу владе, као и свака промена тог система", пише, поред осталог, у одлуци владе према којој је морао бити писан и концесиони уговор.

Пошто се, дакле, неке ствари из уговора знају, мало је чудно (било ко то да је изјавио) када кажу да је цео уговор строго поверљив. Очигледно је, стога, потребна комплетна и адекватна презентација свих података од значаја за стручну јавност и све грађане Србије. У Министарству за инфраструктуру незванично нам је речено да су већ спремили брошуру о концесији са свим правним, финансијским и техничким детаљима, која је требало да буде објављена уз сагласност концесионара. То је, како кажу, влада и хтела да одобри, али су онда неки министри тражили да се објави цео уговор (неки медији пренели су незваничне изворе по којима је то тражио потпредседник Божидар Ђелић, али до њега јуче нисмо успели да дођемо ради потврде или демантија ове информације), на шта концесионар не пристаје, па се цео случај изродио у још једну политичку аферу.

У овом случају још не можемо рећи и политичко-корупционашку, управо зато што нема довољно података да би се о томе судило, али и управо зато цео овај посао је тренутно под сумњом. Отклањању подозривости, наравно, не доприноси ни сам министар Илић када, уместо да објашњава посао са шпанско-аустријским конзорцијумом, потеже питање где је нестао уговор о продаји "Сартида" или под којим условима је Б92 закупио зграду у Новом Београду.

– Изгледа да ту постоји нека потреба да се нешто скрије, неки нелегитимни интерес (видећемо и чији, кад то буде објављено). Господин министар, дакле јавни службеник који треба да штити наше интересе, дозволио је себи, на моје велико чуђење, да каже да је ауторско право неког финансијског експерта изнад Устава Србије... Ако се таквим аргументима бране, у човеку се заиста рађа сумња – оцењује социолог Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива.

Према његовим речима, и прича о "Сартиду" и Б92 делује на исти начин.

–Хајде да причамо о "Сартиду", када је прича о "Сартиду". Дајте да причамо о овој концесији кад је прича о концесији. Све у своје време. То не значи, наравно, да треба оставити на миру и уговор о "Сартиду" и о згради Б92 или било шта друго што је министар поменуо, али то су посебни случајеви. Кад причамо о случају А немојте да нам бацате у очи причу о случају Б, Ц или Д. Нека се све то погледа, нека се види о чему се ради, да нема ту нечег "трулог", али за ову ствар не може да престане интерес јавности зато што је још неко негде, евентуално, нешто крао. Мора ово да се разјасни – каже Николић, додајући да је управо због много афера до сада, због много корупције, тешко поверовати да се овде штити ауторско право неког финансијског стручњака.

Влада је ту да буде добар домаћин у име свих нас, подсећа он, што значи и да концесија за аутопут мора да буде уговорена у најбољем интересу државе Србије и свих њених грађана – да се пут што квалитетније уради и да што сигурније и јефтиније путујемо њиме.

– Плашим се да код нас нико не узима у обзир искуство околних земаља. Свако ко је путовао у или кроз Мађарску, на пример, сећа се да је својевремено концесију на аутопутевима од наше границе до Будимпеште држала нека, чини ми се, француска компанија – и било је ужасно скупо. Ту је концесионар, на неки начин, преварио мађарску државу и она је касније раскинула те уговоре. Јер, није био постигнут циљ Мађарске и њених грађана кад су возачи кренули да путују локалним друмовима да се излажу великим проблемима и несрећама, због тога што је концесионар одлучио да ту заради велике паре. После је Мађарска дозволила да се купе оне маркице за неколико дана и одједном је то постало врло јефтино – преноси Николић искуства северног суседа.

Биљана Баковић

--------------------------------------------------------------------------

Компанија "Алпине Мејредер": Објављивање уговора би било штетно

Влада Србије би уколико то жели или пак мора требало да објасни непознанице у вези са садржајем концесионог уговора о изградњи аутопута Хоргош–Пожега – рекла је јуче Карин Кеглевич, портпарол аустријске грађевинске компаније "Алпине Мејредер", којој је у сарадњи са шпанским грађевинским концерном "ФЦЦ констракшн", поверена изградња поменуте саобраћајнице. Она је при том подсетила да у уговору постоји одредба о поверљивости документа, као и да на томе нико посебно није инсистирао. Поверљивост података при таквим уговорима подразумева се и самим тим што су га потписале обе стране ми ту не видимо никакав проблем, нити разлоге за сумњу, рекла је Карин Кеглевич.

Она није могла да одговори на питање да ли је компанија "Алпине Мејредер" упозната са чињеницом да је поверљивост дотичног уговора у супротности са домаћим законима о доступности информацијама од јавног значаја. Према њеном мишљењу, одговор на то треба потражити у Влади Србије.

Карин Кеглевич је поновила став да би објављивањем садржаја концесионог уговора, концесионари претрпели штету, али нам при том није одговорила на питање на који начин би та компанија била оштећена, као ни да ли би такав потез Владе Србије, повукао њихов захтев за одштету. Она је разговор завршила поруком да је компанија "Алпине Мејредер" фер партнер и да ће поштовати интересе осталих учесника у послу.

Иначе, на Интернет презентацији "Алпине Мејредер", друге по величини аустријске грађевинске компаније, јуче смо пронашли податак да је конзорцијум "ФЦЦ констракшн – Алпине Мејреред", на тендеру победио са понудом од 1,1 милијарди евра. То је нов податак јер се у домаћој јавности до сада баратало цифром од 1,3 милијарде евра – према Министарству капиталних инвестиција. У пратећем тексту наводи се и то да је потписивање концесионог уговора, 30. марта, пропраћено низом протеста, али да Влада Србије ипак није ометена у настојању да склопи посао.

М. Лакић