Покрајина између протектората и полигона

Кажу да у НАТО-у размишљају да у политичком средишту у Бриселу и у војној команди у Монсу инсталирају два потпуно нова типа телефонских аутомата. Назовете аутомат и он вам саопштава: "Добар дан. Добили сте НАТО. Изаберите 1 ако желите помоћ у консолидовању ваше демократије. Изаберите 2 ако вам је потребно уклањање мина. Изаберите 3 ако су вам потребна возила за борбу против хемијског рата. Изаберите 4 ако желите да чујете искуства сателитских држава у вези са уласком у НАТО. Ако треба да водите истински рат, молимо вас да останете на вези, обратиће вам се оператор који говори енглески".

Шаљиво или не, тек нови НАТО у борбеном смислу данас, заправо, чине три савезника који говоре енглески и слично размишљају. То су САД, Велика Британија и Аустралија (иако Канбера службено није у савезу), и као четврти стуб ту је још Пољска, као много више проамеричка држава и од саме Америке.

Прве три државе су поморске силе, са традицијом борбе изван сопствених граница, са способношћу слања трупа широм света и са мобилним специјалним снагама. А то је све оно што НАТО-у данас приоритетно треба. Сви остали у савезу чине "Дебатни клуб НАТО-а", више у стилу Дејла Карнегија него Клаузевица, али то је и природна последица "великог праска" у процесу ширења савеза ка истоку. Дакле, сви остали су на неки начин сателити, посебно када су у питању борбене операције, јер, како је Ирак показао, једна је ствар имати компатибилне војне снаге, а сасвим друга и компатибилне спољне политике.

У Србији је службени Београд позвао НАТО и САД да одустану од пројекта стварања сателитске државе-касарне на Космету. На нашим политичким просторима термин сателитска држава коришћен је за неке творевине из Другог светског рата, НДХ, Недићеву Србију, Словачку, док су савезници из НАТО тим термином обично обележавали земље чланице Варшавског уговора, наравно осим СССР-а. Дакле, колико Космет заслужује термин сателитске творевине-касарне?

На први поглед могло би се рећи да је подручје јужне српске покрајине нешто између војног протектората, војног полигона, приватне банке за прање пара и приватне крими-државе. На Космету се домаћој и иностраној мафији први пут у историји смеши прилика да добије своју државу, са једином дилемом како и колико ће у таквој творевини морати да дели власт са НАТО-ом.

У војном смислу НАТО данас на Космету изводи активности које не може да врши нигде другде у Европи. Борбени авиони могу да лете и испод 2000 метара, што се не сме у Европи, јер фармери одмах протестују јер краве због шока дају мање млека, бојева гађања артиљерије, авијације и пешадије не подлежу скоро никаквим еколошким ограничењима каква су данас у Европи, плаћање путарина, закупнина за војне базе и коришћење свих других инфраструктурних погодности права је мистерија. Да ли се то уопште плаћа и коме? НАТО на Космету гради објекте као да ће тамо да остане најмање 100 година, Италијани су на месту спортско-пољопривредног аеродрома код Ђаковице направили праву авио-базу па сада имају директне авио-летове Рим–Ђаковица. И остали граде, а да државу Србију о томе ништа и не питају, иако Резолуцију 1244 УН нико још није укинуо. О цивилној контроли војске НАТО-а на Космету смешно је и помислити, а та цивилна контрола војске била је дуго и дежурна синтагма свих дискусија о војним питањима у Србији све донедавно.

Космет је дакле већ данас сателитска држава-касарна са страним војним базама, полицијским часом с времена на време, чекпоинтима, са полицијском пратњом, или без ње, конвоја којима Срби иду у школе, или у набавке хране.

И поред тога, каткад се стиче утисак да би део политичке елите ове земље желео да уведе Србију у НАТО без велике јавне дебате. Све до пре годину дана неки политичари су говорили о уласку Србије у евроатлантске интеграције, али у међувремену је питање Космета достигло врхунац, а НАТО је дао пуну и отворену подршку плану Мартија Ахтисарија. У Нацрт стратегијског прегледа одбране Министарства одбране, усвојен у јуну 2006. године ушла је формулација "да је Република Србија опредељена за сарадњу са НАТО-ом, а њен непосредни циљ је улазак у Партнерство за мир, који представља први важан корак ка пуноправном чланству у тој асоцијацији". Пише и да је "пуноправно чланство у НАТО дугорочан циљ". О томе није вођена јавна дебата, нити се расправљало у Скупштини Србије, те није сасвим јасно када је то постало државно опредељење. Постало је нормално и да политичари неког нашег генерала препоручују као " официра прозападне оријентације који ужива поверење западних партнера и челника НАТО-а". У Министарству одбране су проценили да је "наш улазак у НАТО тешко заустављив процес и због тога што ћемо се ускоро потпуно наћи у НАТО окружењу, а НАТО не трпи безбедносно нејасне просторе па ћемо нашом или њиховом вољом морати да постанемо део тог система".

Таква формулација на непријатан начин асоцира на правдања неких других војних партнерстава у прошлости. Није се чула још од времена Цинцар-Марковића и потписивања Тројног пакта у Бечу 1941. године. И тада се тај корак објашњавао да Немачка не трпи "војно нејасне просторе".

Није неважно ни питање како се та изјава из Министарства одбране уклапа у ослањање службеног Београда на помоћ Москве око Космета, с обзиром на то да је руски амбасадор у Београду у једном интервјуу недавно наговестио да евентуални улазак Србије у НАТО не би био схваћен као пријатељски корак Србије ка Русији.

Војни кругови објашњавају како је интензивна сарадња са НАТО-ом пре свега питање достизања стандарда и квалитета НАТО-а. Ипак, остаје чињеница да од Русије данас зависи главна међународна подршка ставовима Србије у вези са Косметом.

Да ли део политичке и војне елите Србије билатералним војним споразумима са САД жели да Србију на шпански начин уведе у НАТО, у организацију која је данас скоро изгубила контакт са уговорним текстом? Управо је слично данашњим приликама у Србији и Шпанија ушла у НАТО. "Пузећим корацима" и врло дискретно. Главни тадашњи противник уласка Мадрида у НАТО био је тадашњи синдикални лидер Хавијер Солана. Али времена се мењају па и људи.

Да се нешто ипак мења у начину размишљања војне елите у Србији у вези са НАТО-ом показује и недавни догађај приликом прославе Дана авијације на војном аеродрому Лађевци. После не баш славног медијског одјека слетања два америчка авиона Ф-16 из Авијана на аеродром Батајница, што је у Србији изазвало противречне реакције, Американци су понудили нови долазак својих борбених авиона на аеродром Лађевци на свечаност поводом формирања авио-базе. Команда српског Ваздухопловства и ПВО је то одбила. Затим је из Генералштаба тражено да за "утешну награду" амерички авиони дођу на аеромитинг у Лађевце приликом прославе Дана авијације. Американци су за ту прилику затражили да на писту аеродрома Лађевци поставе и своје специјалне сајле ради заустављања авиона, као да је реч о носачу авиона, а не о писти дужине 2.200 метара на којој се сваки данашњи ловац-бомбардер лако зауставља. Американци су истовремено затражили и да инсталирају своју техничку додатну опрему. Када је српска страна затражила објашњење о каквој се врсти опреме ради, одговора није било.

За министра одбране Србије Драгана Шутановца све је то било мало превише и министар одбране није прихватио америчке захтеве. И амерички авиони нису долетели у Србију. Можда су слетели на Космет.

Јер, ми још нисмо држава-касарна. Хоћемо ли то и бити, видећемо. Све зависи од Космета. Но, било би лепо да нас на време и понекад неко и обавести како напредује шпанско отварање у шаху. Улазак у НАТО на шпански начин...