Добрица или крај епохе

Тешко је замислити питомијег и мирољубивијег човека, који је имао више непријатеља и мрзитеља од Добрице Ћосића.

Неки се са њим нису слагали политички. Неки књижевно. А неки су напросто били љубоморни на његову славу и успех. Мислили су да ће ако га довољно оцрне и понизе они сами изгледати већи и важнији.

„Калемар”, „комесар”, „етнички чистач”, „зликовац”, „ратни злочинац” само су неке од увреда којима су га частили. И што је најморбидније, ти су се напади појачавали како је бивао старији и немоћнији – а некрофилни врхунац достигле у тренутку његове смрти.

Истицали су му недостатак формалног образовања (интересантно да то, рецимо, није замерано Мирославу Крлежи), иако је био енциклопедијски образован у широком корпусу хуманистичких дисциплина и друштвених наука. Дружио се са најбољима и учио од најбољих. Добрица је учио читав живот и до дубоко у старост очувао радозналост духа и живо интересовање за нове идеје и људе. Лично сам се уверио како је и у својој десетој деценији пажљивије и концентрисаније од многих јуноша пратио домаће и светске интелектуалне и политичке дебате.

Ћосић је успео оно што код Срба слабо успева – да створи и однегује један аутохтони интелектуални и политички кружок, и сачува пријатељство, или бар коректне односе, и са онима који му нису били политички истомишљеници. Он је био мост који је спајао „буржоаске контрареволуционаре” из Симине 9 са комунистичким дисидентима из часописа „Праксис”, и био неформални вођа те хетерогене групе. Утицај тог круга често је прецењиван, а понекад и мистификован, што је додатно повећавало фрустрацију оних који нису у њему учествовали.

Као и на сваком „двору”, било је и ту ликова који су се мували ради престижа и привилегија, да виде и буду виђени, да уходе, да се огребу и окористе, а после одлазили даље, у потрази за конкретнијим и комотнијим ухлебљем. Све је то Добрица знао и подносио, верујући да свакоме треба пружити шансу. И примао назад „блудне синове” и „покајнике” који су му се, с времена на време, враћали.

Дирљиво је било његово пријатељство са Михајлом Марковићем, које није престало чак ни када су се, почетком деведесетих, нашли на различитим странама – и на крају обојица били изманипулисани од стране политичких макијавелиста и професионалаца. Такође, импресивна је и ретка узајамна приврженост коју је неговао са Светозаром Стојановићем, Љубом Тадићем, Тривом Инђићем, Милорадом Екмечићем...

Ћосић је понекад о себи говорио као о „пораженом човеку”. И, заиста, све за шта се залагао углавном је – не његовом кривицом – лоше пролазило и пропадало. Није остварио демократски социјализам у који је веровао. Није сачувао Југославију у коју је такође веровао. Није успео да помири четнике и партизане. За једне је он био и остао „комесар” и „комунац”, који се никада није одрекао бољшевизма. А за друге „отпадник” и „грешник”, који је „издао” револуцију и младалачке идеале.

Веровао је у „социјализам са људским ликом” и дао можда најубојитију критику стаљинизма и титоизма. А данас, ако социјалистичких идеја у Србији уопште има, неке форме титоизма и стаљинизма су њихова најчешћа обележја. Временом је еволуирао ка грађанској вишестраначкој демократији, а доживео да види њену гротескну деградацију и на локалном и на глобалном нивоу.

Другим речима, социјализам, хуманизам, демократија и патриотизам су биле његове стожерне идеје, а тешко је рећи која од њих у данашњој Србији стоји лошије и која је више прокажена и компромитована.

Трпео је животне и политичке ударце, али се никада није понижавао. Остао је усправан и достојанствен. Па и у томе може да буде пример својим сународницима, и свом народу којег је толико волео.

Отмено је подносио политичке, књижевне и личне издаје, неправде и увреде. Што не значи да га оне нису погађале и болеле.

Имао је много неуспеха, али у једном је вероватно успео. Био је најпознатији писац и најпопуларнији интелектуалац на овим просторима. И нека врста синонима за националног интелектуалца и у добром и у лошем смислу те речи.

Никада, с разлогом, није прихватао атрибут „оца нације”, који су му непрекидно и цинично пришивали други, а највише они који ни њему ни нацији нису желели ништа добро. Сувише је ово (још увек) озбиљан национ да би му – за разлику од многих у региону – било потребно неко „новокомпоновано” родитељство. Али јесте био дубоко, па ако хоћете и „очински” наднет и забринут над судбином свог народа и јесте га, са очинском комбинацијом љубави и строгости, наизменично хвалио и критиковао, храбрио и опомињао.

Али тачно је и нешто друго, чега су његови критичари итекако свесни и што их је управо чинило – и чини – још нервознијим и бешњим. Наиме, докле буде Србије и српског народа, и докле буде постојала национална књижевност и њена слободарска вертикала, неизбежно ће у српском духовном пантеону светлети име и лик Добрице Ћосића.

А то да ли ће Србије бити не зависи више од Добрице (он је рекао што је имао и учинио што је могао), него од нас осталих – како садашњих, тако и будућих – Добричиних поштовалаца и опадача.