Волим кад филм говори о животу

Кан – Своју „Златну палму” турски сценариста и редитељ Нури Билге Чејлан посветио је младима Турске и онима који су током године изгубили животе, мислећи и на демонстранте са турских тргова, али и на трагично пострадале рударе чија су се тела још бројала у дану канске премијере његовог филма. Због сталних вести о трагедијама у Србији, Турској, Украјини, над фестивалом су били наткривени и облаци туге.

Видело се то и на лицу Нурија Билгеа Чејлана док је после примања награде Међународног жирија критике Фипресци, у интервјуу за „Политику” одговарао на питања о филму, о интелектуалцима у стању хибернације, о свом јунаку, циничном позоришном глумцу који контролише две важне жене у свом животу – жену и сестру, да би на крају ипак преиспитао своју позицију владара... Филм „Зимски сан” откупљен је за приказивање у Србији.

Још на шпици филма постоји посвета Чехову, али препознају се у филму и утицаји Толстоја и Достојевског?

Веома ценим руске писце. Полазна тачка у писању сценарија за филм био је Антон Чехов и неколико његових кратких прича. Књижевност је мој први извор инспирације, у филму се то види, али је проблем што критичари одмах почињу да упоређују.

Има у филму и Шекспира?

Има Шекспирових цитата, јер су били неизбежни за филм у којем је главни јунак Ајдин био позоришни глумац, а енглески стари мајстор имао је увек веома важно место у његовом позоришном животу.

Можете ли за себе да кажете да сте добар писац?

Мислим да нисам добар писац, на визуелном плану увек постижем боље резултате, али волим периоде писања и тај свет, јер више волим самоћу. Лично, не волим да правим филмове који су жанровски или тематски одређени. Радије бих да они комуницирају са општим осећајем живота и да истражују људску душу. Ако могу тако да убризгам нека осећања у душе људи, онда сам већ успео.

Када би вас питали о чему је филм, шта бисте рекли?

Рекао бих да се у филму ради о свему и ни о чему. О животу. То је оно што волим у филму.

Има у филму и политике?

Има уколико филм о Ајдину као припаднику образоване секуларне елите стављате у контекст протеста у Турској. Али усвакој земљи постоји јаз између интелектуалаца и обичних људи. То је универзално.

Какво је место редитеља у односу на стварност и текуће догађаје у Турској?

Интелектуалци очекују од уметника да буду нека врста журналистичких уметника, да направе велику „фрку” око друштвених питања. Осећају се таква очекивања. Међутим, ја верујем да је овакву врсту друштвеног ангажмана боље оставити новинарима. Уметност треба да се бави нечим дубљим. Унутрашњим светом људи који креирају ову политичку ситуацију.

Обележава се стогодишњица турске кинематографије, какво је тренутно стање?

Током осамдесетих година прошлог века турска филмска индустрија је била веома јака. Почетком деведесетих, телевизија је доживела велики бум и потиснула филм. Тренутно, ствари не иду тако лоше. Постоји велика разноврсност филмског стваралаштва и велики број младих, добрих редитеља. Оптимиста сам када су они у питању. Доста је помогла и популарност турских „сапуница”, глумци су у њима изузетно добро плаћени, тако да за рад на филму не траже велике хонораре.