Списак страдалих у поплавама можда није коначан

Ни десет дана после најдраматичнијег јутра у Обреновцу када је изненадна надошла бујица преплавила град и, претпоставља се, проузроковала највише смртних жртава, у јавности још нису саопштена имена и године пострадалих. Министар полиције Небојша Стефановић је још прошлог петка, на седници Кризног штаба, изјавио да су до тог дана на поплављеном подручју целе Србије пронађена 33 тела, од којих је 13 преминуло од утапања. Део јавности није задовољан овим уопштеним бројевима.

Док је у Републици Српској директор полиције Гојко Васић још 19. маја објавио имена и године старости свих 17 страдалих, а већином је била реч о старијим особама, у Србији то није урађено. Међутим, како „Политика” сазнаје у Влади Србије, једини разлог да то до сада није урађено јесте зато што списак настрадалих за сада није коначан.

– Нема разлога да се то крије, нити има разлога да се прави било каква мистификација. Сви ти људи су имали имена и презимена, али плашимо се да то није дефинитиван списак, па не желимо да га објавимо данас, а да сутра додајемо још неко име. Нека насеља још нису потпуно санирана, у њима још има воде или шта ако се тело нађе у Дунаву? Када све експертизе буду окончане, објавићемо коначан број настрадалих, како оних утопљених тако и оних који су умрли природном смрћу – речено нам је у Влади Србије.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић, међутим, сматра да списак настрадалих у овом случају и не треба објављивати са навођењем имена и презимена ових лица.

– У формално-правном смислу не постоји ни обавеза, ни рок да држава објави списак настрадалих, али само по себи се подразумева да држава својим грађанима дугује информацију у вези са овим догађајима – каже за „Политику” Шабић. Податке о броју настрадалих је важно објавити, али то не мора нужно да подразумева и личне податке. За објаву података о било којој личности, Шабић подсећа да је потребан или изричити законски основ који у овом случају не постоји, или пристанак лица који за умрло лице дају наследници. Тог пристанка, дакле, нема и то прави проблем са објављивањем.

– У чијем би интересу било да зна да се, на пример, Петар Петровић из Врања утопио. Можда би могло да буде занимљив податак да ли је настрадали имао две или 82 године, али то није податак о личности, него се може навести у општим подацима, без навођења личних података. Сви статистички подаци који говоре о димензијама несреће: број настрадалих, пресељених и евакуисаних треба да буду доступни јавности – став је повереника за информације од јавног значаја.

Шабић подсећа да се некада подаци о личности могу објављивати без пристанка, онда када је то у функцији заштите виталних интереса, живота и здравља. Податак да је неко дете само или да је старац сам, а пресељени су, онда њихово име може да се објави, јер ће родбина и пријатељи знати да су живи, мада се и том приликом могу објављивати само нужни подаци. У том случају име и презиме, година рођења и место одакле је евакуисана особа. То непознатима не омогућава да идентификујемо ову личност, али је рођацима од велике користи. Код мртвих особа, не може да се говори о заштити виталних интереса.

Шабић сматра и да податке о настрадалима на нивоу статистичких треба објавити, без обзира што списак није коначан.

--------------------------------------------------------------

Живковић: Имена ће се свакако појавити у јавности

Председник Нове демократске странке Зоран Живковић каже да се не може тражити да у јавности буду објављена имена и годишта настрадалих у поплављеним подручјима, јер то законима није дозвољено. „Нису потребни такви спискови са именима, осим ако породице настрадалих то не желе, а они то увек могу да објаве појединачно или удружено. Мислим да ће се то десити. Са друге стране не разумем зашто се обдукције настрадалих не врше у Институту за судску медицину, где би требало, него у МУП-у Србије”, каже Живковић. Он сматра је уместо овог питања много важније утврдити да ли је било пропуста у систему јављања, обавештавања и предузимања мера за заштите од поплава и да ли су ти пропусти довели до тога да су људи настрадали. „Тада породице имају право да траже накнаду штете, пошто туже државу. За све грађане Србије најважније је да знају и да ли су органи локалне управе урадили оно што су морали”, додаје Живковић.