Милиони "чекају" у Лондону (2)

Два дана касније Таи Лин ми јавља како је нашао сигурног посредника уз чију помоћ ће изнети 30 милиона долара са Тајвана: то је фирма Freight handlers, courier and security service, United Kingdom, са којом је његова банка већ пословала, па им може веровати. Они су, уз то, специјалисти за пребацивање великих свота новца у готовини, а познати су и по стриктној дискрецији. Он ће њима кеш доставити у дипломатској пошти (није сматрао потребним да ми објасни како ће то извести), а они ће, чим паре стигну, успоставити контакт са мном.

Следећег дана зазвонио је мој мобилни телефон: позив је дошао са броја +447786551851, дакле из Лондона. Глас, који се није представио, поручио је само да ми стиже и-мејл на који треба одмах да одговорим.

Као пошиљалац у поруци је наведен "Tevez Johnson": у заглављу је "потврда" да сам озваничени наследник тестамента број DSSC/A4-7-02/FDM. У тексту ми службеним тоном јављају да су из Бенк оф Чајна у моје име, као званичног наследника, примили своту од 30 милиона долара, и да је на мени да одаберем начин како да ми се тај новац уручи. Први је да дођем лично у неко од њихови представништва, чија се имена и адресе не наводе "из безбедносних разлога". Други је да ми специјалне, брзо наплативе чекове, пошаљу по куриру. Али "у складу с њиховом политиком", свота ће бити подељена на четири дела и сваки следећи чек ће стизати у року од месец дана након претходног. Чекове ће пратити неопходна документација о легалности трансакција, а пре тога добићу профактуре чија сврха нити износи нису били ближе објашњени. А да би све кренуло, ја треба да доставим своје личне и банкарске податке.

Ово је био кључни моменат целе операције. Нисам желео да им пошаљем ни лажне податке, али сам отписао, захтевајући да ми доставе поменуте профактуре, како бих видео колико ће да ме кошта то што ћу постати доларски милионер.

Тевез Џонсон је у потпису навео и своје звање: он је "службеник за односе са клијентима", а пословна адреса његове фирме, која се сад скраћено зове DELIVERYMAN (UK), јесте 187-193, Лондон, Greater London, WC1A 1HB. Наведени су и телефони: +44 7014 224384 и факс +44 207 657 3208. Њу оксфорд стрит је кратка улица у самом срцу Лондона, у продужетку чувене Оксфорд улице, и тамо су углавном пабови и бутици.

Наравно, моја интернет претрага није вратила ниједан резултат у којем се помиње назив ове фирме (ваљда због поверљивости послова којима се баве). Њихов веб sajt www.Deliveryman.com који је наведен у заглављу писма и на формулару који су ми послали у електронској форми, на екрану даје само белу, празну страну, и изнајмљен је од једног америчког провајдера. Иначе, програмом за праћење и-мејлова утврдио сам да је сва кореспонденција вођена преко сервера лоцираних у Америци.

У следећем писму из Лондона изражава се забринутост што још нисам доставио неопходне податке, уз упозорење да ће, ако се не јавим у року од седам дана, почети да ми зарачунавају "лежарину" од 28,70 фунти дневно, што ће бити "придодато тоталном трошку испоруке". А за први чек, за трансфер и осигурање (профактура и полиса су ми достављени као .пдф документи), треба да им одмах уплатим 2.870,00 британских фунти, што му дође "приближно" 4.161,50 долара. Упутства за уплату ће ми послати кад им вратим потписану профактуру.

Хм, то не би била велика инвестиција да бих постао власник шест милиона долара, али у овом случају важи старо правило да оно што изгледа исувише добро није баш реално. Да сам се растао са својих 4.000 и кусур евра, од Тевеза Џонсона и компаније би вероватно стигао захтев да им платим још само нешто што је искрсло, па онда да заједно неког потплатимо да би ми послали први милионски чек – или би се, што је мање вероватно, задовољили мојом првом уплатом. Како год било, то нећу сазнати, јер сам стигао донде докле сам хтео: до момента кад ми затраже паре. Јер милиони од "наследства" су имагинарни: стварне су само паре које овој врсти превараната новог доба шаљу наивни и похлепни који се упецају на њихову удицу.

Пошто сам заћутао, уследило је још неколико телефонских позива, сада са скривеним бројем позивара. Одговорио сам само на један, рекавши да прикупљам новац, а онда сам их игнорисао. Стигло је и неколико забринутих мејлова од Таи Лина, али пошто нисам одговарао и он је заћутао. Вероватно су схватили да је "пројекат" пропао, па су енергију и време усмерили ка некој новој жртви.

А таквих је, нажалост, судећи по интернет сајтовима који се баве борбом против ове врсте интернет криминала, више него довољно. "Превара 419", како је названа по члану нигеријског кривичног закона који је санкционише, има дугу историју, на хиљаде ојађених "партнера" и, како се процењује, чак и на стотине милиона профита годишње које од лаковерних извлаче Таи Лин, Тавез Џонсон (како год се стварно звали), и њихови компањони.

За овај криминал се заинтересовао и Интерпол, а до сада најуспешнија земља у хватању ових криминалаца била је Холандија, где је, после седмомесечне истраге, у јуну ухапшено 111 припадника једне "419" банде, махом Нигеријаца, који су успели да се на овај начин домогну лепе своте од око два милиона долара. Полиција верује да је у Холандији у овом "послу" чак 2.000 превараната ове врсте.

Пошто је ово профитабилна шема, бизнис се шири: технологија интернета омогућава да се учесници сакрију иза такозваних "прокси" сервера, а није уопште тешко направити уверљиву е-мејл адресу. Оно што је деведесетих смишљено у Африци, сада се практикује на свим континентима. А потенцијална жртва је сваки нови (и стари) корисник интернета. Преваранти шаљу милионе електронских писама (за и-мејл нема поштарине), па по логици великих бројева – увек се неко упеца. Најдрастичнији је случај благајника из једног округа у држави Мичиген, који је ухапшен пошто је пре тога "419" преварантима послао 1,2 милиона државних пара, очекујући да ће се извадити кад му коначно стигну његове десетине милиона из "пројекта".

Верује се, такође, да велика већина преварених то не пријављује полицији, јер су од почетка пристали да буду саучесници у илегалном прању новца.