Шок за патриотске гусларе

Црна Гора је држава, демократска и грађанска, друштвена заједница, верски и национално врло сложена, али, ентитет који је уз све проблеме био и остао партнер свима у окружењу и у међународној заједници, док су остали били, а неки су и данас, велики проблем. У Црној Гори је видљив неспорно висок степен међуверског и међунационалног склада. Црногорци, Срби, Албанци, Хрвати, Бошњаци и многи други интегрисани су у политички и друштвени живот ове државе. Проблема има. Уосталом, ко их нема. Али, Црна Гора их решава на једини прихватљив начин – дијалогом и демократском процедуром. Није пусто острво, самим тим ниje имуна на дешавања у окружењу. Из окружења се на Црну Гору покушава прелити и оно ружно.

Црна Гора све то држи на нивоу инцидента који не може драматичније узнемирити ову заједницу. Ипак, треба рећи да је у процесима демократског ослобађања свих друштвених потенцијала Црне Горе на површину избила и патологија која, у различитим видовима, посебно политичког организовања и политичког става, траје и данас. Почетком 90-их 20. века Црна Гора је имала први вишестраначки парламент од 125 посланика сврстаних у две или три грађанске и десетак и више националних, па и националистичких партија различитог етничког предзнака. Свих претходних 16 година посебно су поједине странке српске националне провенијенције радиле све "да очувају" заједништво са Србијом, и ако су објективни показатељи говорили да је то узалудан посао. Остаће упамћено да је постојала латентна, а у сасвим одређеним ситуацијама и врло транспарентна коалиција оног дела националних партија у Србији које су видљиво конзервативног, па чак и националистичког карактера са, скоро без остатка, свим националним партијама које "бране" српске интересе у Црној Гори. Тако је било и на референдуму о црногорској независности, тако је данас када Црна Гора ради на новом уставном исказу своје друштвене реалности. Једном речју, прича о томе да су Срби у Црној Гори угрожена национална заједница, да постоји потреба за посебном заштитом исте, напори да се поново синхронизује активност "теразијских Црногораца" који су говорили да је црногорска нација измишљотина и да ће умрети пре њих, и српских националиста, са њиховим политичким сервисима, у Црној Гори се поново појачава.

Позивајући се не више на историју, јер се историја Црне Горе почиње читати на прави начин, него на ововремена дешавања и њихове резултате, као што је последњи попис становништва, када се 30 одсто грађана изјаснило да припада српском националном корпусу а 40 одсто црногорском, на коме се 63 процента укупно пописаних изјаснило да говори српским језиком, а само 20 одсто црногорским... политички Срби, а пре свега лидери екстремних српских националних партија у Црној Гори, дижу велику галаму захтевајући да се заштити оно што је "несумњиво" и доминантно у црногорском друштвеном бићу. Траже националну федерализацију Црне Горе, неки од њих признају постојање Црногораца и црногорској језика, док други и даље инсистирају да Црногораца и језика који се зове њиховим именом нема и не може бити, па се међусобно политички ћерају по Црној Гори. Покушавају рехабилитовати идеју која је отишла у фусноту уџбеника историје, идеју поновног утапања Црне Горе у неке шире патриотске пројекте.

Да је попис био срачунат и да је имао задатак да обезбеди "политичку муницију" за ову дружину пред неминовни референдум и његове извесне резултате, показују ови дани. У Црној Гори је на сцени антисрпска политика, сепаратистичка и дукљанска, а од њихове најаве да ће осамостаљење Црне Горе и Србије штетити обема државама, да ће се подићи берлински зид, да се неће моћи путовати без пасоша и виза, да се неће моћи школовати и лечити, уз потпуно инфантилне политичке акције прикупљања потписа "угрожених Срба" којима треба обезбедити двојно држављанство, чак неке са севера преселити у Србију – остала је само мучнина код свих грађана Црне Горе, па и оних који се изјашњавају као Срби, али не иду за овим сејачима магле и прашине и патриотским гусларима.

Последња истраживања шок су за ове патриотске првоборце. Црногорским језиком говори 35 одсто испитаних, а српским 30 одсто. У структури становништва грађани који се изјашњавају као Срби чине мање од 20 одсто укупне популације. Ето доказа за "етнички геноцид" у Црној Гори. А у ствари, то је одговор на чињеницу да је 1990. године било девет одсто Срба у Црној Гори, а 63 одсто Црногораца, да би за 15 година, односно за два дана пописа, нестало 23 процента Црногораца, а проценат Срба порастао преко 20 одсто. Сада су они који говоре о угрожености српске националне заједнице у Црној Гори у страшном напору да спрече доношење новог устава који, по захтеву Савета Европе, мора бити устав грађана са додатном заштитом припадника националних мањина, а не устав равноправних народа.

Црна Гора је држава у формирању. Коначном и дефинитивном. Међународно је призната и ту повратка нема. Јача институције и унутрашње демократске односе, пажљиво водећи рачуна да унапреди верски и национални склад новим нормативним решењима. У Црној Гори нико није угрожен. Повреда људских права има ни мање ни више него код других. Нема доказа, ради се о манипулацији да је угрожен Црногорац зато што је Црногорац, да је угрожен Србин зато што је Србин.

У Црној Гори се све боље живи али и Срби и Црногорци и Албанци и Бошњаци и сви остали и даље живе тешко јер су ово бурна времена економске транзиције која собом носи тешке социјалне последице. Прича о угрожености једне националне заједнице, у овом случају српске у Црној Гори, антисрпска је, антицрногорска и антидемократска прича. Треба питати грађане Црне Горе који се изјашњавају као Срби, а припадају грађанским демократским партијама и има их више него у свим патриотским наводно просрпским партијама у Црној Гори заједно. Они и сви грађани Црне Горе знају да је Црна Гора "колективно" угрожена чињеницом да се мора носити с тешким последицама радикалних промена система.

Председник клуба посланика ДПС у Скупштини Црне Горе