А шта кад се вода повуче

Катастрофалне поплаве подсетиле су нас да људи нису сами себи довољни и да се, суочени са великим недаћама, оријентишу са једне стране ка другима а, са друге стане, ка држави. То је изгледа у приличном нескладу са преовлађујућим уверењем да не постоји друштво, већ само појединци и у најбољем случају њихове породице.

Свакодневна јадиковка о прегломазној држави и стални притисак да се елиминишу све њене функције које не доприносе непосредном повећању привредне ефикасности и профитабилности учинили су да су се многе јавне службе нашле у јадном материјалном и техничком стању. Свакодневно од стручњака слушамо да без адекватних техничких и материјалних средстава многи послови у вези са превентивом и санацијом тешко могу бити адекватно обављени. Ентузијазам људи и страна помоћ можда могу допринети да се санирају најургентнији проблеми, али на томе се не може заснивати дугорочна стратегија заштите од елементарних непогода којих ће услед климатских промена бити све више, а не мање.

Несрећно уверење да је јавни сектор кочница економском просперитету и овога пута се показало погубним. Уосталом нема ни једне просперитетне земље у свету у којој је јавни сектор слаб. Напротив, само земље у којима су улагања у јавни сектор замашна, а држава јака показују способност напретка и обрнуто.

Код нас се, међутим, често и рекло би се не сасвим случајно поистовећују неефикасност државе са њеном такозваном гломазношћу. Минимална држава није гарант њене ефикасности и уређености. Са друге стране, сређена држава без обзира на број својих функција и опсег делатности знатно доприноси просперитету и смањењу штетних последица које грађани трпе не само од природних катастрофа.

На губитак крова над главом и других материјалних добара, уништеност привредних капацитета и сличних недаћа насталих услед природних непогода реагује се захтевом за већим ангажовањем државе и суспензијом тржишних правила. За санирање истих последица с којима се суочава често много већи број грађана услед економских клизишта као лек се предлаже повлачење државе и препуштање угрожених тржишним процесима и приватној иницијативи.

Дирљиво је посматрати сав тај свет како несебично дарује помоћ сваке врсте за унесрећене у поплавама. Бујица солидарности као да је разорила већ уврежено уверење да смо се потпуно окренули себи и изгубили осећај за друге.

Но, као и свака и ова бујица ће се вероватно ускоро повући у уско и плитко корито себичности и ускогрудости. Питање које се поставља није, међутим, откуда ова ненадана пожртвованост, већ зашто смо у „нормалним” околностима огуглали на патње људи око себе?

Сасвим је у реду и хвале вредно када, на пример, факултети одлуче да бесплатно уписују ђаке са поплавама угрожених подручја. Но, било би још лепше када би ту могућност имали и они чије су породице економски потопљене. Не сумњам да ће се у налету ентузијазма многи сетити да бесплатно понуде своје услуге страдалницима у поплавама, али одавно нема никакве шансе да економски страдалници виде ишта више од скромне и за нормалан живот недовољне државне помоћи.

Солидарност о којој се данас толико прича свакако би требало афирмисати и проширити на многе сегменте у којима се изгубила. У време када је потписник ових редова ишао у основну школу на екскурзије нису ишли само они који би у то време били болесни. Деци чији родитељи нису могли да плате путовање солидарно су помагали другови из разреда. Мало уз помоћ својих родитеља, али углавном тако што смо новац прикупљали продајом флаша и старе хартије које смо месецима скупљали. Данас је тако нешто готово незамисливо, али не зато што деца нису на то спремна. Искрени ентузијазам и невероватна организациона способност који су током протеклих дана и седмица показали средњошколци сведочи да они имају жељу, али не постоји јавна подршка за такве активности.

Последње поплаве, односно огромна солидарност коју су грађани, а посебно млади, показали с тим у вези улива наду да је ово друштво упркос свему здраво. Да људи нису инстинктивно реаговали и узајамно се помагали могли бисмо рећи да живимо у болесном друштву.

Но, шта ћемо када се вода повуче?