Историја седме уметности

Издавачка кућа „Дерета” објавила је једнотомно дело „Историја филма” Дејвида Паркинсона, филмског критичара „Њујорк тајмса” и „Емпајер магазина”, у преводу са енглеског језика Наташе Кривокапић.

Уредник издања Александар Шурбатовић каже да ова књига може да буде корисна не само љубитељима филма, већ и студентима првих година Факултета драмских уметности, јер приказује развој покретних слика од најранијих представа сенки, историје фотографије, до дигиталне кинематографије 21. века.

Паркинсонову „Историју филма” посебно препоручује и наш познати филмски критичар Милан Влајчић, који наглашава да је ово дело писано са ставом, за зналце филмске уметности. Да пружа увид у контекст светске филмографије, у нашој средини која иначе оскудева у преведеним делима из ове области.

Поред још неколико историја филма штампаних код нас, Влајчић је подсетио и на тротомну „Историју филма” Дејвида А. Кука, код нас објављену у „Клију”. Међутим, као невероватан подухват оценио је писање историје седме уметности у само једном тому.

– Паркинсон је познавалац филмских жанрова, као и националних кинематографија, Чешке, Ирана, Јапана, Израела, Индије, Јужне Африке, Кине, Кореје, Мексика, Србије… Поседује таленат да на мало простора изнесе занимљиве судове о ствараоцима попут Фелинија, Фрица Ланга, Лени Рифенштал. Његово дело има методолошки приступ, а свако поглавље чини се као роман за себе. Паркинсон пружа увиде и у оно што су креирали Д. В. Грифит и зачетници класичног наративног филма, уметници немог филма, редитељи „златног доба” Холивуда – што је је једно од најбољих поглавља, затим италијански неореалисти и аутори француског новог таласа. Овај познавалац седме уметности прати и напредовање и филма и анимације, и не плаши се дигиталне технологије – рекао је Влајчић.

Оно што још истиче Паркинсон, а по речима Влајчића, то је да је познати енглески писац Грејем Грин био важан и као естетичар филма од средине до краја тридесетих година 20. века, да је у то време у „Спектејтору” писао запажене филмске критике. Паркинсон посебну наклоност указује и нашем Душану Макавејеву.

У деветом и последњем поглављу ове „Историје филма”, аутор анализира светску кинематографију након 1995. године, односно после обележавања стогодишњице филма.

Паркинсон овде разматра и чињеницу да се највећа и најзначајнија промена десила после пада Берлинског зида 1989. године, и да су „филмски ствараоци, ослобођени комунистичке цензуре, најзад могли да се баве табу темама и прихвате забрањене стилове.

Дугогодишња традиција тајног противљења замењена је непопустљивим реализмом у психолошки и морално сложеним студијама о демократској реформи, економском краху, етничким сукобима и наслеђу тоталитаризма”.

Аутор анализира националне кинематографије Источне Европе, наставак каријере неколико припадника чешког новог таласа, затим мађарских ветерана као што су Јанчо, Сабо и Марта Месарош.

За босанског Србина Емира Кустурицу, Паркинсон каже да је доминирао филмском сценом у време када се Југославија насилно распала и да је у „Подземљу” (1995), филму награђеном „Златном палмом”, „изразио жал због нестанка националног и уметничког јединства, док су филмови ’Црна мачка, бели мачор’ (1998) и ’Живот је чудо’ (2004) изазвали опречна мишљења”.

Као водеће редитеље „нових филмских индустрија” на територији бивше Југославије наводи Милча Манчевског из Македоније, Срђана Драгојевића из Србије, Даниса Тановића из Босне, Дамјана Козолу из Словеније и Огњена Свиличића из Хрватске.