Српски језик Александра II

У великом истраживању, које је моја компанија спровела прошле године, потврдило се да се престолонаследнику највише замера незнање српског језика. Чак 43,5 одсто испитаника је то истакло као ману. За неколико процената више се то замера него што се цени његов хуманитарни рад. Ипак, престолонаследник је веома позитивно оцењен у јавности, па замерка око језика није утицала на подршку коју он има.

Притом, уопште није важно да ли престолонаследник зна српски језик или не. Важно је да релативна већина тако мисли и да то сврстава у мане.

Ипак, да ли би добро знање српског језика помогло престолонаследнику у његовој намери да поврати уставну парламентарну монархију? Чини се да не би.

Неки који му замерају кажу да краљ „није довољно Србин” ако не зна српски језик. Међутим, запитајмо се да ли је мерило патриотизма или српства знање српског? Могли бисмо да набројимо бар 100 политичара и јавних личности који готово савршено знају српски језик и који можда јесу патриоте, али не српског народа.

Други кажу да престолонаследник нема право да буде краљ ако не зна српски. Формално-правно то није тачно. Могуће је, и код нас и у развијеном свету. Међутим, занимљивије је то посматрати из историјског угла. На пример славни енглески краљ Ричард Лавље Срце није знао енглески. Да ли је краља Ричарда та чињеница омела да буде записан у вечности и слављен од великог енглеског народа? Није. Треба поменути и Виндздоре, али и краља Џорџа Првог који такође нису знали језик народа над којима су владали.

Присетимо се и наших краљева. Да ли је течно говорио српски језик омиљени краљ модерне Србије, Петар Први Карађорђевић? Није, јер је силом прилика детињство и младост провео у изгнанству. Да ли му је то сметало да се бори за слободу српског народа и васкрс Србије? Није. Да ли му је то сметало да демократизује земљу и одрекне се бенефита позиција сопствене породице зарад бољитка народа? Није.

Нашем престолонаследнику није представљало препреку слабо знање српског када је преко свог фонда школовао на стотине српских ђака и студената на најпрестижнијм светским школама. Да ли му је сметало да иде по свету, моли и преклиње да се престане с бомбардовањем? Није. Није ни другима (пре свега – политичарима) сметало да се лицемерно користе његовим именом и контактима када им то треба.

Занимљиво је и то да добар део оних који истичу његово незнање као ману величају једног тоталитарног владара – Јосипа Броза Тита. Тим људима не смета што Тито ни један језик није говорио течно.

Ипак, да ли престолонаследник треба да поправи свој српски језик, иако је растао у иностранству и његова породица имала страшну судбину? Да, треба. Исто важи и за младе принчеве Петра Трећег, Филипа и Александра.

Зашто? Као што није исто читати Шекспира на српском, тако није исто читати ,,Горски вијенац” или нашу епску поезију на енглеском. Надам се да ће се већина сложити да је читање Дучића на српском језику мелодија душе, Андрића – празник, Слободана Јовановића – понос, а „Житије Светог Симеона” – дар од Господа.

Баш из ових разлога лепо је знати (свој) српски језик. Лепо је јер може човека да оплемени, да га подстакне и мотивише. Зато на српском двору треба да се говори српски.

Ипак, они који га добро говоре и користе за погане ствари боље би било да занеме, јер ни на једном језику, било да је то српски, хрватски, немачки или украјински није људски варати.