Како осигурати катастрофалне ризике

Земље које су изложене катастрофалним ризицима (поплава, олуја, суша, град, мраз, тероризам, технолошке незгоде) посвећују велику пажњу накнади штета које су њихова последица. Посебан значај се придаје осигурању ризика у пољопривреди, то су пре свега природне непогоде, али и болести које погађају усеве и стоку и могу да поприме размере катастрофе (санитарни ризици). У осигурању великих ризика користе се познати инструменти који обезбеђују да се ризик у највећој могућој мери осигура у земљи. Предајом вишка ризика иностраном реосигуравачу преноси се наплаћена премија у мери у којој се преноси ризик, што када је реч о катастрофалним ризицима значи велики одлив новца. Зато домаћи осигуравачи деле ризик између себе, и само оно што није могуће задржати реосигуравају у иностранству.

Да би се ризици у највећој могућој мери осигурали у земљи помаже држава субвенционисањем премије, учешћем у трошковима превентиве и као реосигуравач у последњем степену. Постоје и друштва са државним капиталом која реосигуравају катастрофалне ризике и управљају посебним фондовима од националног значаја. Из фондова за превентиву исплаћује се нпр. накнада лицима чије су куће експроприсане јер се налазе на клизиштима или поплавом угроженим подручјима. Из фондова за катастрофалне ризике накнађују се штете које су изнад износа који је покривен осигурањем. Фондови се финансирају из доплатка на премију свих оних који су закључили осигурање које покрива и ризик поплаве и друге катастрофалне ризике и из посебног пореза.

Француска као чланица Европске уније има нпр. национални фонд за катастрофалне ризике, посебан национални фонд за ризик тероризма и технолошке незгоде. Тим фондовима управља акционарско друштво за реосигурање са државним капиталом, јер се ради о делатности од националног значаја. Поменути фондови имају социјални значај, јер пружају имовинску заштиту физичким лицима, али и економски, јер располажу великим средствима која улажу у разну имовину (непокретности, хартије од вредности, кредите). Овај државни реосигуравач преноси ризике у иностранство који су изнад његових капацитета и прима ризике из иностранства (целог света, не само држава чланица ЕУ) тако да значајно доприноси економској стабилности и развоју земље. Захваљујући фондовима буџет је растерећен од давања по основу националне солидарности у случају катастрофа.

У Србији би требало да заживи осигурање катастрофалних ризика који се реосигуравају код акционарског друштва са седиштем у иностранству у коме Србија има удео у капиталу који је обезбеђен из наменског иностраног кредита. Домаћа друштва за осигурање ће закључивати уговоре о осигурању и вишак ризика преносити на то друштво. Измењен је закон да би се омогућило директно реосигурање домаћих ризика код иностраних друштава за реосигурање. Предложено решење практично омогућава да се домаћи ризици осигуравају у иностранству. Закон то не дозвољава, имовина и лица у Србији, са малим бројем изузетака, могу да се осигурају само код домаћих друштава за осигурање.

Да би се увело осигурање катастрофалних ризика које би одговарало нашим условима и могућностима потребно је доста времена и труда и учешће великог броја стручњака из више области. Ми такве стручњаке имамо али њихово знање се не користи у довољној мери. Од 2000. године замро је рад професионалних удружења која су имала круцијалну улогу у развој делатности осигурања. Добијају се готова решења из иностранства која се често некритички прихватају. Да ли треба увести обавезно осигурање, основати националне фондове, донети посебне законе, основати посебно саветодавно тело за питања превентиве и осигурања катастрофалних ризика, који је то праг изнад кога се неки догађај може сматрати катастрофалним, нека су од питања која се постављају и на која би требало што пре одговорити. Катастрофална поплава која је погодила нашу земљу показала је колико је велика грешка што не постоји тешња сарадња државе и индустрије осигурања, што нису урађени савремени стандардни услови осигурања, што немамо јако домаће друштво за реосигурање катастрофалних ризика, што наши људи имају мало знања о заштити од ризика коју може да им обезбеди осигурање.

Не би смело више да се догоди да власници кућа, њива, уређаја и опреме закључују осигурање које не покрива ризик поплаве, јер је за то покриће требало платити допунску премију. Да ли су они то уопште знали, да ли им је то речено приликом закључења уговора? Зашто пољопривредници не би осигурали и тај ризик када део премије плаћа држава?

Заштита од катастрофалних ризика је исувише значајно питање да би се његово дугорочно и одрживо решавање одлагало и тако оставио простор за активности које нису примерене пословима осигурања, супротне су прописима и без видљивих позитивних социјалних и економских ефеката.

Професор на Универзитету Сингидунум