Иза паравана

Често наши гости, посебно из иностранства, хоће да критикују Београђане да им је град прљав, да је ђубрета на сваком кораку и да напори задужених за чистоћу падају у воду пред немаром пре свих надлежних градских служби, а потом и несавесних појединих грађана. Истини за вољу, они су толико у праву да би свако противуречење било потпуно бесмислено. Ево, зашто.

Деценијама уназад, организовање неке велике приредбе на отвореном простору било је коментарисано, између осталог, и неспособношћу приређивача да организује какву-такву хигијену посетиоцима. О тонама ђубрета писало се после концерта "Бијелог дугмета" у Кошутњаку. Ником тада није пало на памет да донесе неко одлагалиште за отпад, а о монтажним нужницима било је илузорно и говорити. Још су, потом, у сећању муке људи са свих страна света који су походили тадашњи Меморијални центар "Јосип Броз Тито". Оне су се сводиле на обављање елементарних физиолошких потреба. Па кад је топчидерска шума звана "Хајд парк" у непосредној близини Куће цвећа почела да заудара на фекалије километрима далеко, неко се сетио да је решење проблема и те како могућно. Постављени су клозети који су имали, а и данас имају своју намену.

Ређали су се потом концерти, разне смотре и скупови, а ствари нису померене ни милиметар напред. До данашњих дана. Жале се, тако, посетиоци фестивала пива подно Калемегдана да су били приморани да лименке од попијеног пива бацају свуда наоколо, јер за њих, чак ни поред штандова произвођача чаја од хмеља, није било корпи за отпатке. На шта сутра личи тај простор после ноћног башкарења пивопија није тешко наслутити.

Када се томе додају свакодневни призори са улица, критика добронамерних добија на тежини. Још је у сећању суграђана из Блока 62 недавна слика дрвета које је било окићено најлон кесама, пластичним флашама и осталим отпадом да је личило на божићну јелку у време када је Божић био далеко пред нама. На шта личе напуштене, односно деценијама остављене зубу времена грађевине чак у центру града.

Почевши од Теразија па надаље. Рупе поред Славије, где су надлежни у граду пожурили да руше што се хитно рушити није морало, већ су постале мало животињско царство. Докле тако – нико не зна. Испред улаза у круг Медицинског факултета разбашкарила се бетонска грађевина око које кисело дрво већ формира зелену оазу. Када ће то здање бити приведено намени само Свевишњи зна. И тако редом, свуда наоколо. Ко је задужен за ижџикљало растиње и побацане бетонске блокове уз  Авалски пут од бензинске станице на Аутокоманди у правцу Трошарине? И, наравно, гомилу смећа поред пута.

О географском положају нашег белог града на обалама река исписане су хиљаде и хиљаде страница. Дивота једна, рећи ће наши гости. Али ће потом додати да треба да нас је црна срамота у каквом је стању приобаље. И шта им одговорити? Како пролази наш суграђанин, власник сплава, који, поштујући своје природно окружење, сам прикупи старе буриће и гомилу отпада на једном месту и тражи савет од надлежних из Градског секретаријата за заштиту животне средине, инспекције, "Водовода", "Чистоће" шта са тим  ђубретом да ради. Одговора нема, а уместо тога добија поруке да се јави за два-три дана, па – видећемо. Какву гомилу бескорисних упутстава добија путем телефона од истих поменутих надлежних заиста није за објављивање.