Психологија хуманости

Када неко пати, људи на то могу да имају различите емоционалне реакције: саосећање, равнодушност, задовољство. Како ће неко да реагује на туђу патњу зависи од тога шта мисли о појединцу или групи која пати. Ако мисли да су то добри људи, он ће да саосећа са њима, ако су му неважни – биће равнодушан, а ако мисли да су то лоши, зли људи (нељуди) – може да осети задовољство. Саосећање је знак постојања пријатељског односа према другоме, а изостанак саосећања или, чак, злурадост, знак је да је однос непријатељски. Људи саосећају са онима у којима такође виде људе. Зато се овакав однос и назива човечност, хуманост, човекољубље.

Ретки су људи који сами за себе не мисле да су добри људи. Зато није изненађујуће да је то колико ће неко да мисли о неким другим људима да су добри повезано са тим колику сличност види између себе и њих. Разлог за то је што људи користе исте критеријуме да би себе или неког другог оценили као доброг. Степен саосећајности са другима повезан је са степеном поистовећивања са њима. Што неко више у другима препознаје себе и своје вољене, то више саосећа и више жели да помогне. Особа која се идентификује замишља како би јој било да се њој догађа она ситуација у којој је други, тако да доживљава емоцију коју претпоставља да је други доживљава. Ово емпатијско искуство је покреће на акцију помагања.

Када је нападнута споља, свака заједница као организована група збија редове, појачава унутрашњу кохезију да би се одбранила од агресије. Да би се заједница заштитила не само да престају унутрашња непријатељства, већ расте и солидарност чланова заједнице, а из осећања припадности се рађа дужност да се помогне.

Да би нечија идентификација и саосећајност били заиста преточени у акцију помагања, потребно је да се испуне још два услова. Први је да особа себе не доживљава такође као жртву. У том случају она може да уђе у улогу спасиоца. Други је да особа процењује да јесте у стању да пружи помоћ – да јесте у стању да се супротстави негативној сили или да помогне жртвама. Пре петнаест година људи у Србији су такође показали велику солидарност и то без обзира на политичку припадност. Али то није било тако видљиво као што је то било у случају угрожености од катастрофалних поплава. Појединац 1999. није видео начина да се супротстави деловању бомби и ракета. Али када су нас угрозиле поплаве појединац је схватио да има моћ да помогне: од спасавања људи из бујице, преко поправки насипа, преко слања хуманитарне помоћи до волонтерског пружања психосоцијалне помоћи. Масовна солидарност је многе изненадила, јер су у протеклим деценијама изградили сасвим друкчију слику о нама. Катастрофа је показала да се полако враћамо сами себи.