Прва петолетка

Трећи су ме пут, ево, важне животне прилике натерале да чекам у оволиком реду. Први пут, као главатог шврћу, када је друг Деда Мраз долазио у наш вртић. Други пут као нешто старијег, али једнако главатог, када су ме родитељи посадили да између њих тугаљиво корачам тадашњим Тргом Маркса и Енгелса, ка Савезној скупштини, не би ли одали последњу пошту "највећем сину наших народа и народности". И ево сада, у овој мање наивном добу, табанам од Победника ка доњем Калемегдану, на поклоњење једном од највећих и најискренијих пријатеља – пиву.

Ове године с посебном радошћу. Ударнички је испуњена петолетка "Бирфеста", илити у пролетерским круговима познатијег као Београдски фестивал пива. Од скромног окупљања локалних пивопија прерасла је за минулих пет година, поменута згода у међународну светковину старовремског пића. У легат дестилату јечма и слада. Ма, у најмасовније саветовање "донатора органа", с акцентом на јетру, наравно.

Све што савремена пивска индустрија може да понуди – ту је. Осећам се к`о јеретик, с ове две лименке у џепу, које сам понео тек да се нађу ако се чекање одужи. Као да пред планинским извором пијем устајалу воду, коју сам понео од куће. Неопростиво!

Лепо је видети вољени град, тако поносан и јединствен. Нема те силе која ће учинити да устукну бранитељи линије фронта: шанк – пољски тоалет – жбуње. Залуду отрежњујуће цене, залуду претње из Драјзерове и Ковина, залуду делиријум тременс, у најави. Доста је било уступака "кратким" пићима. Превише је квалитетног мамурлука протраћеног на неискрена пријатељства с вискијем и коњаком.

Док конобари наплаћују нова, народ је ту да намири она стара дуговања...

Професионална етика ми налаже непристрасност, али историјски моменат и малигански ген захтевају јасно сврставање на страну бранитеља. Додуше, кад год сам се тако сврставао, требало ми је, касније, два до три дана да се потпуно одсврстам, али...

Нешто сам раније написао, а није згорег поновити, пивско пијанство је, без иоле претеривања, филозофија, идеологија и религија, у једном.

Ево религијског момента. Вечерас се, овде, људима масовно јавио и приказао Господ. Многи су чак пали на колена, у провиђењу. Они дубоковерујући су и полегали на ливаду. Ја сам додуше каснио неколико тура за њиховим искуством, али нема разлога не веровати им на реч.

Ево и филозофског момента за који сам пак био довољно "утемељен". Ни реч не разумем Француза на којег сам набасао у гужви, нити он ишта мене разуме. Али нас то није спречило да дискутујемо о смислу живота, свако на свом језику и да при том један другоме штошта паметно кажемо. Добро, умало се не побисмо од толике примењене философије, али је ипак један несаломиви интелектуални мост ту саздан – да траје занавек. Убудуће ће с пијететом говорити о играчким данима Драгана Стојковића Пиксија, у Француској.

На крају, наравно, која реч и о идеолошким својствима пивског пијанства и пива, уопште.

Пиво је демократа, јер увек имате могућност избора бољег. Пиво је монархиста, јер чини да после извесног конзумирања људима се око себе обраћате са: краљу, царе, краљице, принзецо... или их пак доживљавате као дворске луде. Пиво је комуниста, јер нагони на самокритику, често се због њега задужује, троши се као да ће трајати довека и сасипа се низ грло као да је друштвена својина. Пиво је диктатура, јер је позивање још једне туре, заправо, најгрубље наметање једноумља и своје воље, обесправљенима...

Из свега наведеног се да закључити само једно: овај часни скуп подно "Победника" је ништа друго до сабор базичних друштвених вредности, на међашу, који је ту где је, још од Месопотамије, па наовамо.

Од када се човек усправио, пивска му је пена најречитији биограф.

С тога је младић под дрветом филозоф у тешким мислима, а не алкохоличар у стању обамрлости, како на први поглед изгледа.