Муке са штапићима

Кулинарско удружење Кине апеловало је недавно на власнике и управнике ресторана да, из здравствених разлога, дрвене и бамбусове штапиће за јело не користе више пута, него само једанпут, и да их после употребе бацају. У апелу се подсећа на низ хигијенских мера у припремама за Олимпијаду која ће се идуће године одржати у Пекингу. Дрвени и бамбусови штапићи, чак и ако се добро оперу, могу да навуку бактерије, па у ресторанима и мензама треба да служе само за једнократну употребу.

Влада је пре тога повукла потез у, рекло би се, супротном правцу: повећањем пореза на промет за пет одсто подигла је цену дрвених и бамбусових штапића не би ли умањила њихову продају. Тешко је предвидети ефекат, јер су такви штапићи бесмислено јевтини, па није вероватно да ће се мање користити само зато што су нешто скупљи. Али, влада је имала јак разлог за своју одлуку: у Кини се годишње произведе 45 милијарди пари дрвених штапића, због чега је потребно посећи 25 милиона стабала доброг дрвета. А земља је сиромашна шумом.

Главни проблем Кине од искона био је како да, на само десетак процената обрадиве земље, произведе довољно хране за своје многољудно становништво. Некад земља глади, она сада, након мање од три деценије успешних економских реформи, први пут у историји има хране у изобиљу. Али, ето, суочила се са новим и јединственим проблемом у исхрани: како да дрвене и бамбусове штапиће – традиционални кинески прибор за јело – замени пластичним! То је нека врста стидљиве сугестије власти народу, довољна да и највећим гурманима поквари апетит. То је исто као кад би власти од вас тражиле да више не једете супу из порцуланског тањира, него из лимене мањерке.

Култ добре хране

Историја штапића за јело тесно је повезана са традицијом кинеског кулинарства и култом добре хране. Археолози и историчари различито процењују време настанка штапића. Први тврде да су се штапићи – "продужени" прсти човекове руке – појавили још пре седам хиљада или најкасније пре пет хиљада година. Други су ближи овом каснијем датуму. Древне књиге помињу да су се штапићи користили на дворовима великаша три хиљаде година пре нове ере и да су кнежеви и краљеви имали прибор за јело од слоноваче, злата, жада, корала и сребра. Из тог времена је и веровање да сребрни штапићи мењају боју ако је храна отрована. Сада се зна да сребро не реагује на арсеник или на цијанид, али да може да промени боју од хидроген сулфида, који испуштају кварна јаја или устајали лук.

Археолози и историчари се слажу да су управо дрвени и бамбусови штапићи тесно повезани са начином припремања кинеске хране. Штапићима се једе ситно сецкана храна која се брже припрема него месо и поврће у крупним комадима. А Кинези су тако почели да припремају храну да би уштедели на огреву. Предања кажу да се Конфучије, касније, умешао и у употребу штапића. Био је вегетаријанац и није трпео на столу, као прибор за јело, нож, јер га је подсећао на кланицу. Штапићи су из Кине, у петом веку, пренесени у Јапан, Кореју и Вијетнам. Они се у овим земљама разликују по облику и дужини, али сврха им је иста.

Кинески штапићи су дугачки до 25 сантиметара. Део који се држи у руци је по обиму четвртаст, док је доњи део сужен и заокругљен, са затупастим врхом. Дрвени и бамбусови штапићи имају предност над свима другима зато што су довољно рапави (да могу, међу комадићима хране, да обухвате не само грудвицу пиринча него и зрно склиског грашка), што не спроводе топлоту и што немају мирис који мења мирис и укус хране. Ако и нестану у ресторанима, неће нестати са породичне трпезе у домаћинствима.

Јапанци у колатералној штети

Пластични штапићи су глатки, па се њима теже хватају комадићи хране. А понекад, од врућих јела, пластика се може извитоперити или чак непријатно замирисати на неку хемијску супстанцу. Истина, ови штапићи се лако перу детерџентом и не привлаче бактерије, па се без бојазни могу користити – како су показали експерименти – и до 130 пута.

Успон и динамизам кинеске привреде заснивају се на великом извозу, па су се, тако, бамбусови и дрвени штапићи, заједно са чачкалицама, нашли међу извозним артиклима. Главни купац је, наравно, Јапан, који годишње утроши 25 милијарди пари штапића (200 пари по човеку). Ако се ове бројке упореде са кинеским, произилази да Јапанци, знатно више од Кинеза, већ користе ову врсту штапића само за једнократну употребу. Безмало сви штапићи – 97 одсто њих – увезени су из Кине.

И сад се да наслутити да ће Јапанци претрпети колатералну штету ако у Кини опадне производња и продаја дрвених штапића да би се сачувале шуме. Јапанска штампа је почела да објављује информације из "поверљивих" извора да се Кинези спремају да већ од идуће године обуставе или смање извоз штапића у Јапан.

Други могући развој догађаја је да Кинези почну да увозе дрвену грађу да би наставили да извозе штапиће. Потенцијални извозници дрвета из суседства су Мјанмар (Бурма) и Русија. Вест би могла да буде сензационална: Руси ће бити заслужни за очуван добар апетит Кинеза и Јапанаца.