Три Вука на једном месту

У једном скорашњем вицу, који може бити права слика наших политичких и друштвених прилика у последњих петнаестак година, учитељица пита малог Перицу шта зна о Вуку Караџићу. А малиша јој добронамерно каже да је она ту нешто побркала – Вук је Драшковић, а Радован Караџић.

Овом пошалицом започињемо разговор са човеком који се одиста зове Вук Караџић, као и отац наше писмености. И не само да су имењаци и презимењаци, већ су и из истог дробњачког племена из Црне Горе и блиски рођаци. Наш саговорник је чукунунук свог славног претка.

Али, прича о свим Вуковима и Караџићима не завршава се, већ управо почиње том чињеницом, мало познатом занимљивошћу велеграда. У донедавној улици Маршала Тита, а данас Краља Милана, број 2, налази се лепа зграда китњасте фасаде – Вукова задужбина. У њој однедавно ради Клуб под именом "Вук Караџић", у којој наш саговорник, Вук Караџић, говори о свом чукундеди, о Задужбини, Клубу и вишедеценијском искуству угоститељског и туристичког посленика.

Имао је, каже, и мало среће да после скоро пола деценије успешног угоститељског рада, као круна каријере и живота, дође у институцију, која носи име његовог чукундеде и да буде први човек истоименог клуба.

На питање може ли се од таквог клуба живети и преживети, Вук Караџић одговара да може, али скромно. Његова кафана није обичан бирцуз, али по пореском третману дели исту судбину као сви локали на Ибарској и другим магистралама. Оно што он сада ради – много је више од угоститељства.

Труди се, уверава нас, да са својом екипом кувара понуди и неке специјалитете са јеловника свог чукундеде, али и поједина јела с краја 18. и почетка 19. века о којима је Вук писао. Додаје да је Вук (Стефановић) Караџић, ипак, највише волео јела од свињског меса и црно вино. Није, каже, много марио за посну храну.

А његов чукуунук од своје 24. године живота управља и директорује многим великим објектима – од лесковачке Баште са две хиљаде места, преко Острва цвећа на истоименом црногорском острву, Аде Циганлије, до Сајамтурса у Београду на чијем је челу био чак 27 година. Имао би шта и да пренесе млађим генерацијама, да их научи животу и култури у кафани. Али не тако што ће им говорити шта се пије уз које јело или како се поставља прибор, већ да их подучи ономе што им ниједна класична школа не може дати. Само богато животно искуство. Треба умети да се гост дочека, угости и испрати. А то, тврди, није занат. Има у томе културе, психологије, филозофије, медицине, историје и уметности у гастрономији... Свега има помало, али све то треба на леп и ваљан начин уградити у себе и дочекати госта као, што би код нас рекли, кума или старог свата, али на достојанствен и одмерен начин. Све остало је, каже на крају Вук Караџић, срачунато да се како-тако отаља посао и госту виде леђа, а то није нити може бити угоститељство којим се он деценијама бавио и чије би тајне млађима да пренесе.