Фиба исправља неправду

Најтрофејнији селектор у историји наше кошаркашке репрезентације Ранко Жеравица (78), освајач седам медаља на највећим такмичењима, за време Европског првенства у Шпанији (3–16. септембар) биће примљен у Фибину кућу славних у Алкобендасу надомак Мадрида. Она је отворена у марту, поводом 75. рођендана Светске кошаркашке федерације (Фиба), када су уврштена четворица Срба – Александар Николић, Обрад Белошевић, Небојша Поповић и Радомир Шапер (сви постхумно) а 12. септембра је инаугурација Борислава Станковића, Ранка Жеравице и Дражена Далипагића.

Упркос импресивној каријери, Жеравица још није ушао у Најсмитову кућу славних у Спрингфилду (Масачусетс, САД), стару пола века, мада је знатно успешнији од неких који су тамо. Од стотог рођендана кошарке, 1991, када су у Спрингфилду отворена врата странцима, први је примљен тадашњи генерални секретар Фибе Борислав Станковић. Жеравичина кандидатура још није поднета, али, како "Политика" сазнаје, Кошаркашки савез Србије ће ускоро почети да лобира за своје легенде, а пре свих за Жеравицу.

Шта за Вас значи улазак у Фибину кућу славних?

 Фиба је, пре свега, исправила једну неправду. Није ми криво што је Мирко Новосел пре мене примљен у Спрингфилду, али сам шокиран што му је као главна референца укњижена моја златна олимпијска медаља из Москве 1980. Не могу а да не поменем да су примљени и Мигел Анхел Дијаз, који ме никада није победио, Ђанкарло Примо, који ништа није урадио с репрезентацијом, Сандро Гамба, који је по успесима далеко, далеко испод мене...  Фиба ми је вратила моје злато из Москве.

Каква је била Новоселова улога у освајању једине олимпијске титуле Југославије?

Новосел није био ниједан дан на припремама, па су ми многи замерали што сам га узео за помоћника. Те припреме су биле необичне, што је и допринело да начинимо подвиг. Најбољи наши тренери су уочи тих игара добили шансу да се надмећу својим методама и били су врло креативни на завршним припремама. Ту мислим на Славка Тирнанића, Бату Ђорђевића, Јосипа Ђерђу, Богдана Тањевића... Сви су имали задатке, а ја сам то објединио.

Шта кажете на ово "златно" лето српске кошарке?

Ово су историјски резултати. Четири златне медаље у четири мушке селекције. Убеђен сам да нико никада ово неће поновити. Сви то објашњавају квалитетом играча који живе у земљи кошарке у којој, захваљујући кошаркашком систему, сазревају брже од својих вршњака из света. Ако се боље анализирају поједини елементи игре, види се да у тим елементима има и бољих од нас, што нам говори да имамо много простора за усавршавање. Треба да анализирамо и туђе игре, јер тако ћемо сазнати где у будућности можемо да имамо превагу.  Скромном анализом сам установио да су спољни играчи противника нешто бољи од наших, а да смо ми надмоћни на центарским позицијама. Изузимајући грчког јуниора Куфоса, у осталим селекцијама не постоји центар који би могао да се мери с нашима.

Шта кажете о оптужбама КС Шпаније на рачун наших јуниора?

За то није било основа. Према прописима, КС Шпаније није могао да уложи жалбу, већ само протест. То може да учини само један од два тима који су играли меч, и то у одређеном року, уз положену кауцију. Друго, какав је био наш мотив да то урадимо? Ми смо као савез већ имали три златне медаље и зашто бисмо се свим средствима борили за ново злато? Зашто бисмо стављали на коцку више од четири деценије сјајне традиције? Поврх свега, зашто бисмо се договарали с традиционалним "непријатељима" Литванцима? Што се тиче последњег напада, и без тога бисмо били први у групи.

У чему је тајна ових успеха?

Ово је последица систематског рада који се може видети искључиво у Србији. Код нас су деца од 11. године под будном пажњом стручњака. Таленти се укључују у рад Тренажног центра у Пожаревцу. Још пре три-четири године смо констатовали да има мало играча у млађим селекцијама, и то углавном из Црне Горе, који нису прошли кроз тај камп. Последњих дана похвалили смо све, а заборавили на оне који су златне дечаке открили, обучавали и усмерили на прави пут. Овако организован рад с младима нема ниједна земља у Европи, а вероватно ни у свету.

Зашто је последњих година огроман јаз између учинка сениора и млађих селекција?

Ми смо увек играче усавршавали на тренинзима репрезентације, пошто смо сматрали да клупски тренери немају времена да раде индивидуално с њима. То је увек лакше урадити кроз програм репрезентације, јер играчи долазе у њу с већом вољом и спремношћу да се жртвују, чему доприноси и ауторитет селектора. Треба усавршавати центре и побољшавати шутерске способности спољних играча да би центри дошли до изражаја. Не треба трошити време на тактику. Не свиђа ми се то што тренери у млађим категоријама на врх приоритета стављају резултат, па тактику, па тек на крају играча. Раније је било обрнуто. Кад је играч комплетан лако је спроводити тактику, а ни добар резултат неће изостати.

Често помињете и "фактор васпитања"?

Васпитању треба посветити много већу пажњу. Сви шампиони су били лепо васпитани. Ту мислим на наше златне генерације, на чувене тимове СССР-а, садашње екипе Шпаније и Грчке, па аргентински састав који је био олимпијски победник и други на свету, чији су играчи сами финансирали припреме...

Какве су нам шансе на ЕП у Шпанији?

Неуспеси у последње четири године говоре да нисмо међу најбољима. Али, то има и својих добрих страна. До сада су и играчи и тренери, па и наше јавно мњење, били у ситуацији да нешто бране. Велика је разлика кад се брани и кад се напада. Сада смо агресивни, имамо играче жељне афирмације.

Уз Далипагића сте највише допринели да Славнић постане селектор?

Подржао сам га, пре свега, зато што је наша репрезентација последњих година изгубила свој препознатљив дух и младалачку веселост. Стекао сам утисак да су наши играчи излазили на терен као да иду у затвор. Славнић то може да промени својом дрскошћу, да врати кошарку блиску нашем темпераменту, у којој има подвале, мудрих и оштрих додавања, разноврсног шута... Био сам против игре 90-их јер никада нисмо били велики радници, поготово у одбрани. Играче треба пустити да се понашају сходно ситуацији на терену, дати им слободу, а не да слепо слушају тренера. Тако последњих година играју Шпанци. Више волим одговорног него дисциплинованог кошаркаша. Волим дрског креативца.

Славнић није био по Вашем укусу када сте били селектор?

То значи да сам га добро познавао као играча а да га сада добро познајем као тренера... Данас он ту своју страст може да пренесе на тим. Кад сам га предлагао за селектора нисам узимао у обзир наше претходне односе...

Познато је да сте "дубински" снимали односе унутар тима?

Увек сам водио рачуна о томе у каквим су односима кандидати. На пример, уочи СП 1970. у Љубљани нисам позвао Цветковића који је по својим квалитетима то апсолутно заслуживао, зато што је те године постојао сукоб између Данеуа и њега. Пошто је Данеу био јунак у својој Љубљани, био сам свестан да би Цветковића дочекали звиждуцима, а ја то нисам хтео да допустим. Много су ми помогла истраживања Факултета за физичку културу у Кошутњаку, користили смо и социологе, попут др Параносића, затим др Крешу Петровића који је урадио прво социолошко истраживање домаће лиге.

Један сте од највећих критичара "братске" Јадранске лиге?

Није случајно то што се неуспеси наше кошарке поклапају с уласком наших клубова у ту лигу. Запоставили смо унутрашњост. Ми смо и даље земља с највише талената. Скаути из НБА долазе редовно у Београд, али не у Атину, из које су европски прваци, Загреб, Љубљану... Чак су и хрватски скаути овде.

Један од Ваших најславнијих ученика Божидар Маљковић подржава ту лигу?

С Маљковићем често дискутујем о томе. Моји аргументи су сваким даном јачи...

Поред Маљковића дружите се и с још једним Вашим учеником и земљаком Костом Јанковом који је ангажован у селекцијама САД и Летоније?

Коста је и у Голден Стејту. Зато сам данас обукао мајицу Чикага да бих га задиркивао... Нас тројица имамо блиске погледе на кошаркашку игру.

Навршило се шест деценија Вашег дружења с кошарком?

Ја сам из Новог Милошева, а у Кикиндској гимназији сам почео да играм кошарку, 1947. Куриозитет је да смо моје колеге и ја пуне две године играли кошарку а да нисмо видели како се она игра. Правила смо научили од једног момка који је дошао из војске. Били смо креативни, пошто нисмо имали кога да копирамо.

Где се крећете током године?

Најчешће сам с породицом у Сарагоси. У мају и јуну сам у Чикагу, код једног сина, где гледам мечеве плеј-офа НБА. Ту ми је веза и Ивица Дукан, шеф свих скаута Чикаго Булса.

Шта кажете на то што је наш најбољи јуниор Милан Мачван, који још нема 18 година, од септембра одиграо око 100 мечева?

Рећи ћу само да су Кићановић и Далипагић одиграли по 130 утакмица у једној сезони...

У САД млади играју много мање?

То је сасвим другачији систем. Злочин је што код нас поједини родитељи исписују децу из школе због кошарке. По онима који тврде да је суштина у што већем броју тренинга и мечева, наша репрезентација би требало да буде дупло боља од америчке. Средњошколци у САД играју од почетка новембра до почетка априла, имају 26 мечева плус плеј-оф и не могу да остваре више од 90 тренинга, док наша деца имају 180 тренинга, не рачунајући кампове. У САД су тренери добри васпитачи. Та деца су чак пола године без кошарке, али су заинтересована да се индивидуално усавршавају, а кад се играч умно ангажује постижу се бољи резултати. Наши тренери, на пример, бране да се игра улични баскет, док га најбољи играчи из НБА преко лета играју целу ноћ.

Постоји мишљење да немамо више суперталенте?

Како да их имамо кад тренери од малих ногу држе играче у крутом систему. По мени, плејмејкер мора да буде прво креативан па тек  онда дисциплинован. Ћосић је с разлогом причао да је Србија земља у којој се рађају добри бекови. То што више немамо вансеријске плејмејкере јесте наша кривица, јер смо им укинули слободу.

Ко је тренутно најбољи светски играч, а ко српски?

Не бих никада гласао за Леброна Џејмса. Американци имају неколико сјајних играча... Од странаца у НБА, на првом месту је Новицки, а на другом Ђинобили. Штета што се Крстић повредио... Амерички медији су једнодушни да игре Њу Џерсија највише зависе од њега. Стојаковић и он су двојица наших најбољих кошаркаша.

Ко је најбољи наш играч свих времена?

Ја сам ту пристрасан. Сви знају да ћу рећи: Кића и Праја. Али, шта рећи за једног Данеуа који је с неколико потеза матирао Бразилце као светске прваке, па за маестралног Ћосића, па за незаустављивог Кораћа...

--------------------------------------------------------------------------

Фибина кућа славних (од 2007)

март 2007.
Александар Николић (1924–2000)
Небојша Поповић (1923–2001)
Радомир Шапер (1925–1998)
Радивој Кораћ (1938–1969)
Обрад Белошевић (1928–1986)

септембар 2007.
Дражен Далипагић (1951–)
Ранко Жеравица (1929–)
Борислав Станковић (1925–)

Бивша СФРЈ
март 2007.
Иво Данеу (1937 –)
Крешимир Ћосић (1948–1995)
Мирза Делибашић (1954-2001)
Дражен Петровић (1964–1993)

--------------------------------------------------------------------------

Најсмитова кућа славних (од 1959)

Борислав Станковић (1925–)           од 1991.
Александар Николић (1924–2000)   од 1998.
Дражен Далипагић (1951–)  од 2004.

Бивша СФРЈ
Крешимир Ћосић (1948–1995)         од 1996.
Дражен Петровић (1964–1993)        од 2002.
Мирко Новосел (1938–)        од 2007.