Путинов други велики поен

После историјског, 400 милијарди долара „тешког”, договора Русије и Кине о испорукама гаса, технологије за производњу авиона и хеликоптера, склопљеног пре две недеље у Шангају, руски председник Владимир Путин постигао је још један, можда и значајнији поен – са председницима Белорусије и Казахстана потписао је споразум о стварању Евроазијске уније (ЕАЕС). Тиме су се три бивше совјетске републике ујединиле у заједнички привредни простор који ће сигурно уздрмати све глобалне економске играче, а поготово оне у Европској унији.

„Потписани споразум има епохално значење, он отвара најшире перспективе за развој економија и повећање стандарда грађана наших земља. Учеснице ће спроводити усаглашену политику у кључним гранама економије, у енергетици, индустрији, пољопривреди, саобраћају”, рекао је на свечаности после потписивања споразума руски председник.

Идеју о стварању једне овакве заједнице изнео је још 1994. председник Казахстана Нурсултан Назарбајев. У међувремену између земаља потписница профункционисао је такозвани Царински савез који је утабао пут за коначно стварање ЕАЕС-а.

О томе шта све садржи договор потписан у Астани (престоници Казахстана), а који ће на снагу ступити почетком наредне године, светска штампа је већ нашироко обавестила заинтересовану публику. Ипак, шта у суштини доноси стварање Евроазијске уније? Јер, треба поменути да су у њој прва (Русија) и девета (Казахстан) по величини држава на свету и Белорусија која у европским оквирима заузима изузетно важну стратешку позицију.

Питање које се прво наметнуло јесте: како ће се ЕАЕС уклопити као глобални играч, пошто ће, како стоји у потписаним документима, деловати према принципима Светске трговинске организације? Као и у којој мери ће моћи да парира економском потенцијалу САД и ЕУ?

Прво, на уму треба имати чињеницу да ЕАЕС чини огромну територију, изузетно богату природним ресурсима, на којој живи око 170 милиона људи, и која свету даје петину производње гаса и 15 одсто производње нафте. Скидањем царинских и сличних баријера које су до сада постојале, биће омогућен још бржи проток робе, људи, технологија и знања између три земље потписнице. Није стога необично што је руски председник споразум из Астане назвао „централним догађајем године”. И поред већ поменутог споразума са Кином.

Овде вреди истаћи још један важан детаљ. Наиме, споразум о ЕАЕС-у предвиђао је и учешће Украјине. То је желео и бивши председник Виктор Јанукович. Прозападна опозиција, међутим, била је одлучно против, иако својим суграђанима није понудила никакву конкретну алтернативу. Тиме се полако разјашњава и коме није ишла у прилог сарадња Украјине са Русијом, Белорусијом и Казахстаном. Такође и зашто је друга по величини европска држава морала да буде гурнута у крвави грађански рат.

Ово наводи на помисао да ЕАЕС није искључиво економски савез. Али, који сличан савез то јесте. Јер земље чланице, свака за себе, и заједнички, дужне су да обезбеде нормално функционисање договореног. Па ако је то потребно и политичким и војним средствима. Иако нико – ни у Москви, ни у Минску, ни у Астани – то неће отворено рећи. Поготово што је реч о, како се изразио Путин, „историјском споразуму”.

Данашњи свет прилично је уздрман. Америка, упркос оптимизму Барака Обаме, нема више снаге да буде једина глобална суперсила. Европска унија се батрга у дуговима, сепаратизму и међусобним неслагањима држава чланица и престала је да реагује као компактна целина. Уместо тога, Немачка се све више намеће као једини озбиљан играч у тој породици. Такође, нагли успон Кине на привредном, финансијском и војном плану, по свим реалним проценама могао би ускоро да узрокује смену на врху светске пирамиде моћи.

Недостатак различитих идеологија које би свет могле да поделе онако како је то било после Другог светског рата, отварање тржишта и право свакога да понуди оно што има, и по цени коју може да поднесе, ставило је, практично, све економије у исту раван, наравно у складу са појединачном моћи. Све чешће падање и прилагођавање царинских баријера најбољи су доказ да су идеологије заувек отишле у прошлост, а на њихово место је ступила – прагматичност. Управо то је основа и споразума ЕАЕС.

Оно што је такође специфично за ЕАЕС јесте и отвореност према трећим државама, посебно ка онима са којима чланице новоствореног савеза имају склопљене уговоре о слободној трговини. Србија је једна од таквих земаља, што значи да би и нама роба из Русије, Белорусије и Казахстана требало да постане приступачнија. Као и могућност да оно што ми стварамо лакше допре до потрошача у поменутим земљама. Поред тога, Србија би могла да се покаже као „мост” ка оним државама са којима земље ЕАЕС-а немају посебне споразуме о слободној трговини. Изградња гасовода „Јужни ток” после свега добија на новом значају и представља велику шансу за нашу земљу.

Питање је како ће на ЕАЕС одговорити ЕУ и САД, да ли ће их то ујединити или допринети новим неспоразумима унутар европске породице. Јер, подсетимо, потписивање споразума Русије, Белорусије и Казахстана на неки начин је убрзано и сталним претњама Запада да ће Русији због Украјине увести још жешће санкције. Стварање ЕАЕС-а зато се и тумачи као одговор Путина на сталне претње из Вашингтона и Брисела.

Додајмо и да су заинтересованост за чланство у ЕАЕС-у већ изразили Киргизија и Јерменија, с тим што су у Јеревану одлучили да то учине у оквиру граница признатих од стране Уједињених нација, не би ли на тај начин избегли заоштравање односа са Азербејџаном са којим већ имају спор око Нагорно Карабаха.