Немам везе са ОЕБС-ом и НУНС-ом

Од бројних имена потписника протестног текста „Улице цензури”, у свом уводнику „Цензура” Љиљана Смајловић наводи само моје име и име Вукашина Обрадовића (председник НУНС-а), огорчено се питајући где су били ОЕБС и НУНС када је пре неколико година требало дићи глас против драконског закона о јавном информисању, који је ванредном брзином усвојила Тадићева власт. Она ту види некакав врхунац политичког лицемерја и двоструких стандарда.

Не знам како је мене повезала са ове две организације, са којима немам баш никакве везе, као ни Вукашин Обрадовић, који данас јесте председник НУНС-а, али у време када је тај закон донесен није био. Претпостављам да ни г. Смајловић, као садашња председница УНС-а, не преузима одговорност за све активности те организације. Она злонамерно покушава мене да повеже са гласањем посланика ЛДП-а за тај закон, јер она зна да ту нема оптужнице против мене. Јавна је чињеница да сам ја, насупрот посланичкој групи, гласала против тог закона. Па ипак ми подмеће „двоструке аршине и лицемерје”.

А онда сама себи скаче у уста када мизамера што сам својим потписом тражила правду и за неки „Телепромотер”, један од цензурисаних интернет медија, тражећи заправо примену двоструких аршина. Реч је о класичној замени тезе: она скреће пажњу са стварног проблема – скидање сајтова, а не пита се зашто се скидају сајтови. Врхунац њеног подметања је да смо ја и Вукашин Обрадовић потписали жалбу Савету за штампу, тражећи да се осуди лист „Политика” зато што је објавио коментар у коме смо обоје били критиковани. Не, госпођо Смајловић, жалбу сам потписала јер неморалнијег и гнуснијег текста у листу „Политика” није било још од времена хумореске „Војко и Савле”. Сигурно не бих потписала ту жалбу зато што сам „критикована” због подршке Демократској странци, јер избор странке у вишепартијском систему не може бити предмет критике. Ваше охрабривање такве „критике”,само говори о томе колико суопасноугрожене демократске слободе. Ваша поента како је самоцензура процветала под Тадићем и Динкићем, стоји пред питањем: зашто је има још више и кад њих више нема.