Сведок у цветном аранжману

Музеј савремене уметности Војводине пажљивом програмском концепцијом наставља да промовише значајне актере на савременој ликовној сцени, а један од њих, из најмлађе генерације, јесте и Тадија Јаничић (1980). Овај новосадски аутор се током протекле деценије афирмисао радом убедљивог поетског дискурса, у којем између осталог на један духовито опор начин реферише слабе и осетљиве тачке нашег времена. Одрастајући у време транзиције и под различитим притисцима, међу којима је упадљив онај тотализујуће информацијске комуникације који производи убрзане промене атакујући и дезоријентишући наш чулни систем, Тадија Јаничић фокусира управо те „болне” и збуњујуће тачке на којима се најчешће бришу или евалуирају дојучерашњи етички и естетички принципи.

Као млад савремени стваралац отворен за нов ауторски концепт са добрим увидом у репере историје и рецентну стратегију визуелних уметности, он разуме промену појавности и дејства сликарства у новом миленијуму. У том контексту се може сагледати и иконографија његовог рада заснована на ослобођеном и разуђеном ликовном систему који повремено композиционо сличи фрагментарној фигурацији блиској логици стрипа. Мада сам аутор изјављује: „Налећем на сцене које ме не оставе равнодушним, спроведем их, лепо упакујем”, то је само први и заводљиви слој читања Јаничићевих „распакованих” радова. Реч је заправо о снажној визуелној метафори у којој се проблематизују „мотиви и митови данашњице”, како је у свом тексту записао Небојша Миленковић, кустос ове поставке. Амбициозна публикација, као драгоцени документ, прати ову поставку. Типска Јаничићева фигура готово сведена на знак својом стаменом телесношћу само је медиј за трансфер одређених психолошких профила, чији физички недостаци и фластери по глави и телу и буквално подвлаче трауме, ломове (бити или имати) и друге контрадикције типичне за нашу животну праксу. У својој идејно-композиционој игри одузимања и додавања смењују се блоу-ап кадрови („Није ме живот мазио”) са главом маскираног тела-сведока у цветном аранжману, који се као лајт мотив понавља на сликама увећавајући тотални апсурд могућих избора. Скулптуре/објекти „Тата и син”, „Гиц, гиц” или „Црвекапица” провоцирају малограђанске стереотипе који преводе бајке у живот и обрнуто.

Свакако, у овом стваралачком концепту и наслови чине битан и провокативан рада. Од самог наслова ове изложбе „Бајке за неваљалу децу” до црно-хуморних назива слика и скулптура: „Директор се враћа са паузе”, „Секретарице су на паузи направиле Снешка”, „Оптимизам у служби живота” или триптих „Хулигани су опет били неваљали”, у којима на мање или више читљивом фону чулности догађаја и ведрим колоритом описује и коментарише свакодневне аномалије и нашу осујећеност. Софистицирани сликарски пасажи у којима је платно прекривено умножавањем једног мотива („Ћију, ћију”) могу се оценити као предах између тешких визуелних набоја који појачава њихово деловање. Привидно, овај спонтани композициони аранжман ситуација, лица и догађаја у којима нема поделе на победнике и поражене, заправо даје телу човека, животиње или биљке улогу сведока сарадника.

Добром поставком новосадске изложбе и вешто укомпонованим великим форматима са мањим сликама у систем слагалице и скулптурама, створен је добар увид у стваралачка начела и наглашен друштвено ангажовани став Тадије Јаничића.