Етницитет незнаног јунака

На раскршћу митолошких равни – космогонијске, националне и личне митологије – формира се сложени колосплет симбола, чија архетипска моћ се неизбежно отелотворава и у огледалу реалног времена. Последице, по правилу драматичне, често фаталне, обликују и дефинишу нашу стварност – субјективну, објективну, националну.
Археологија, којом се, на известан начин, спуштамо у неистражену подсвест света, јесте научна дисциплина, чија открића, поготову у одређеним историјским околностима, несумњиво наглашенијим у временима глобалне миленијумске дезорјентисаности, покадшто, а изгледа нам све чешће, дотакну и варљиви домен мита.

У Светој земљи, колевци и армегедонском исходишту волшебно сучељених, али тиме истовремено и опозиционо нераздвојних, симбола, недавно се збило откриће, које је један значајан детаљ националне митологије представило у сасвим неочекиваном светлу.

Масада (хебр. Мецада – тврђава), тачније утврђена палата коју је подигао Ирод Велики, једна од најпосећенијих туристичких дестинација у модерном Израелу, доминира са брегова Јудејске пустиње југозападном страном Мртвог мора, и представља монументални симбол бескомпромисног јеврејског отпора страној и богохулној владавини некадашње Римске империје. Побуњени зилоти (апостол Симон такође је био зилот; Лука 6, 15) – религијско-политичка јеврејска фракција која није признавала ауторитет паганске римске силе над Јудејом – који су понели највећи терет устанка, преотели су 66. године наше ере Масаду, масакриравши стационирани римски гарнизон.

Након потоњег крвавог гушења побуне у Јудеји од стране Рима и пада Јерусалима, под Веспазијановим сином Титусом, 70. године (када заправо и почиње готово два миленијума дуго јеврејско лутање и избеглиштво из сопствене земље, окончано тек 1948. оснивањем државе Израел), преостали зилоти повлаче се са породицама у Масаду, последње и коначно упориште.

Загонетка женске плетенице

Римска 10. легија, под вођством Луција Флавија Силве, ову прелепу и готово неприступачну тврђаву дуго безуспешно осваја, да би се, успевши да сагради рампу, напокон нашла надомак победе. Тог 2. маја 73. године, видевши да ће пасти у руке безбожном непријатељу и бити подвргнути ужасном злостављању, опсадом измучени, али ништа мање фанатични, зилоти "децу узимајући у наручје и љубећи их са сузама последњи пут", усмртили су сопствене породице. Потом изабраше међу собом десеторицу која убише остале, а по извршеном делу, десеторица извукоше коцком једног, који предаде смрти своје другове.

Овај последњи зилот "подметну велику ватру у царски двор, па затим сам себе прободе мачем снажном руком и паде покрај својих другова". Било их је 960. Када су освете жедни Римљани провалили у запаљену тврђаву, изузев две жене и петоро деце сакривених у пећини, који су избегли масовно самоубиство, у Масади више није било живих. Додајмо, да археологија за сада није нашла конкретну потврду ове приче.

Масаду је идентификовао библиста Едвард Робинсон 1838, а након првих здружених систематских ископавања Хебрејског универзитета 1955–1956, интензивна истраживања локалитета врши 1963–1965. израелски археолог и генерал Јигал Јадин. Откривено је 25 покојника сахрањених у пећини, као и два несахрањена мушка скелета, и целовита женска коса са плетеницама (без икаквог скелета), у Северној палати. Налази су, изгледа, пре у духу националног романтизма него науке, протумачен као вероватни земни остаци Елеазара бен Јаира, команданта Масаде, те његове жене и сина.

Уприличена је званична државна сахрана, са свим пратећим војним почастима, а сага хероизма и жртве, непоколебљивог презирања смрти у одбрани својих вредности, коју нам је у Јудејском рату пренео Јосиф Флавије (право јеврејско име било му је Јосиф Бен Матеј), постала је важан део израелске државне и националне митологије. Уз речи "Масада више никада неће пасти" део израелских војних јединица генерацијама полаже заклетву на Масади.

Међутим, на основу проучавања Јадинових теренских дневника, форензичке анализе поменутих плетеница и податка из Пете књиге Мојсијеве (21, 10-14), израелски археолог и антрополог Јозеф Зијас и форензичар Азриел Горски са Универзитета у Њу Хевну, изнели су недавно тврдњу да се овде уопште није радило о одважном команданту Масаде нити његовим најмилијима које је убио, чак ни Јеврејима уопште, већ напротив, да слављени остаци припадају – Римљанима.

И зилоти су људи

Наиме, форензичарска анализа показала је да је коса исечена док је глава била у покрету, односно док је њена власница, највероватније, била жива. То је доведено у везу са старозаветним речима "Кад отидеш на војску на непријатеље своје, и преда их Господ Бог твој у руке твоје и заробиш их много. И угледаш у робљу лијепу жену, и омили ти да би је хтио узети за жену. Одведи је кући својој и нека обрије главу своју и среже нокте своје". Није непозната пракса да су римски официри и војници вишег ранга водили током кампања своје жене са собом. Неке од њих су сигурно биле лепе, а и зилоти су, најзад, били само људи.

Што се тиче два скелета, Зијас и Горски верују да се радило о Римљанима, које су зилоти убили приликом преотимања Масаде 66. године, и заједно са остацима војне опреме и ошишаном косом лепе заробљенице, вероватно жене баш једног од те двојице Римљана, бацили на ово место (иначе зидом одвојено од остатка тврђаве), које је потом сматрано нечистим и служило као нека врста депоније. Истини за вољу, теорија је поприлично хипотетична.

У сваком случају, слика драматичних догађаја на Масади и један од носећих симбола израелске националне митологије, суочени су са опасношћу од десакрализације и демистификације. А у нешто се ипак мора веровати. Па макар то био и само мит.