Судбина балканске периферије

Балкан се налази на периферији данашње политичке Европе, уколико се пође од претпоставке да је њен административни центар Брисел, а политички Берлин. Перцепција да је Балкан периферни део континента, усмерила је европско језгро да је прво потребно стабилизовати и војно контролисати, а тек накнадно када трошкови буду минимални, политички и економски интегрисати. Балкан је сиромашан фосилним изворима енергије, тако да тренутно не може представљати ни битан чинилац енергетске и економске политике Европе. Балканско полуострво је политички фрагментисано, тако да ниједна од ситних држава не може самостално бити озбиљан спољнополитички играч. Међутим, упркос свим поменутим хендикепима, могуће је спроводити амбициозну међународну и развојну политику од стране балканских држава, уколико се узму у обзир научне чињенице и извуку историјске лекције.

Балканско полуострво је испресецано динарским, родопским и карпатским планинским системима, између којих се природно формирају бројне мање националне и државне целине. Ако се овоме придода постојање различитих традиција и религија, јасно је да је готово немогуће насилним путем остварити регионалну хегемонију или велику унитарну државу. То је истовремено разлог због кога је тешко једној спољној сили да, у модерно време, самостално наметне доминантни утицај на Балканском полуострву, већ се његова судбина углавном одређује кроз динамику и међусобни ривалитет више међународних чинилаца. Чувени филолог и филозоф Георгиј Гачев говорио је да је Балкан европско буре барута, између осталог, зато што се „ту увлаче северњаци-континенталци да присвоје и завладају, па онда потпаљују осетљиви понос малих народа, убризгавајући им идеју величине”. Полазећи од овога закључујемо да су балканске државе, уколико желе да раде у свом интересу, упућене на међусобну сарадњу кроз коју се ублажавају појединачни национализми и смањује простор за инструментализацију од стране јаких спољних актера.

Идеал сарадње балканских држава чини константу у деловању српске елите. Још је кнез Михаило Обреновић, заједно са Илијом Гарашанином, препознао потребу конфедерације балканских држава. На овим тековинама је 1912. године оформљен Балкански савез, као пре свега војна алијанса, која је потиснула Османско царство из Европе и у значајној мери разрешила до тада наводно нерешиво „источно питање”.

Заједничка акција балканских држава ставила је велике силе малтене пред свршен чин, тако да су оне углавном само кодификовале стање на терену, на Лондонској конференцији 1913. године. Разматрани су озбиљни кораци да се, по окончању балканских ратова, сарадња између Србије, Грчке, Црне Горе, Румуније, па и Бугарске, подигне на још виши ниво.

По избијању Првог светског рата, српска елита се следећи традицију сарадње са балканским народима окренула према Јужним Словенима и подржала образовање Југославије. Међутим, заварана језичким јединством и тренутним поклапањем интереса, потценила је разлике које су постојале међу јужнословенским народима и пренебрегла вечну истину да једино функционална сарадња на Балкану ствара синергетски ефекат, а не заједничка држава или културни идеали. Да би искористила централну позицију на Балкану, Србија се дакле мора вратити повезивању са државама јужног и источног дела полуострва, са којима има вишевековно заједничко државно искуство и подударне интересе.

За међународну трговину између Европе, Африке и Азије, једна од логичних комуникационих линија води преко Медитерана, моравско-вардарске долине и Дунава. Подједнако је важна комуникација Солун–Београд. Заједничка улагања држава овог дела Балкана у инфраструктуру – луке, пруге, центри за претовар робе – добијају пун смисао. Београд може бити трговински центар региона, али само уколико се успостави функционална веза са суседима. Сиромашне у фосилним горивима, ове балканске државе имају велики потенцијал у хидроенергији, као и у обновљивим изворима енергије. Већина речних токова су прекограничног карактера – Дунав, Сава, Дрина, Тиса – што значи да без договара о заједничком управљању и коришћењу вода потенцијал за развој сваке земље индивидуално остаје лимитиран. Следствено томе, значајан је потенцијал и за заједнички наступ ових земаља у погледу одрживог развоја и климатских промена, о чему ће ЦИРСД направити регионалну конференцију у Београду.

У свету који је непредвидив и у превирању, ад хок коалиције имају често већи значај од формалне припадности савезима. Не функционише ли уосталом у оквиру ЕУ – Нордијска група, Вишеградска група... Србија тако у координацији са Бугарском представља знатно озбиљнијег саговорника Турској, а у блиској сарадњи са Румунијом може тражити снажнију подршку Француске, која је тренутно одсутна са Балкана. У ситуацији када је цела Источна Европа под притиском због сукоба у Украјини, координисан наступ ових балканских земаља може донети више стабилности и маневарског простора нашем региону. Судбина Балкана је или тесна сарадња и остваривање заједничких интереса, или наставак таворења на политичкој и економској маргини света.

Програмски директор ЦИРСД-а