Хумор без вулгарности – и то се може

Шпански биоскопски хит „Велика шпанска фамилија”, који се управо приказује и код нас, прави је пример како се може помирити мејнстрим са арт-филмом. Наравно, ако се зна, а шпански сценариста и редитељ Данијел Санчез Аревало је то и знао и умео да учини.

Његов филм је интелигентно написана и режирана комедија, савремена, динамична и свежа. С једне стране има све елементе филма са такозваним тржишним потенцијалом, а са друге и довољно уметничких квалитета и тежине с којима се могу задовољити и најстрожи филмски критичари и онај део биоскопске публике којем „попкорн” врста филма није међу омиљенима.

Ареваловљево остварење „Велика шпанска фамилија” је духовит и помало тужан филм и што је најважније – хуман, и у емоцијама неодољив. Са хумором без приземности, без псовки, без вулгарности. Одличан доказ да се и тако може засмејати публика, и добар пример нашим филмским ауторима жељним брзе и лаке зараде на домаћим биоскопским благајнама.

Ареваловљев хумор произилази из добро написаних дијалога, ситуација и односа међу ликовима. Сасвим је могуће и из урођеног шарма овог шпанског аутора, а у сваком случају и из основне, полазишне идеје. Јер, ово је филм о венчању на дан одржавања кључне утакмице на Мундијалу 2010, између Шпаније и Холандије.

И док шпанска нација пролази кроз колективну катарзу, једна поново уједињена шпанска породица, чији се чланови међусобно безрезервно воле, мора да се позабави својим унутрашњим питањима, са дугим прећуткивањем неких истина (како се не би повредио онај други) и са откривањем једне важне породичне тајне...

Ту почетну идеју Аревало смешта у додатни, посебан и по целину филма функционалан и оправдан оквир. Приредивши уједно омаж филмском класику Стенлија Донена „Седам невеста за седморицу браће”, који му је очигледно послужио и као инспирација, Данијел Санчез Аревало своју филмску породицу из планинских предела надомак Мадрида кроји такође од седам чланова – од остарелог оца сломљеног срца, његових пет синова библијских имена (баш као у Донеловом филму) и мушкобањасте унучице – нудећи богатство сложених и необичних личности какве су често изузете из комедија.

У шпанском породичном хаосу аутор покреће ствари око браће: Адама, Бењамина, Калеба, Данијела и Ефраима, од високих емоција до сировог хумора, укључујући у ово мушко друштво и утицаје присутних и одсутних (значајних) жена, све оне мале, а болне животне ране и заблуде, пуно нежности и љубави и наравно – фудбал.

Прелазе са високих емоција на шири план комедије Аревало чини са лакоћом, доследно одржавајући ритам алегоријског филма у којем се ненаметљиво, али јасно скенира и шпанско друштво у овим смутним временима.

И визуелно је „Велика шпанска породица” привлачан филм. Све је савршено испланирано, пастелне боје пулсирају на шпанском летњем сунцу као што пулсирају срца филмских јунака, свеукупној естетици доприноси сценографија Сатура Идарета и костими Татијане Хернандез.

Шпански глумци, међу којима је пуно познатих лица, до краја су испунили кожу својих ликова у којој се сасвим угодно осећају...

Све у свему, филм „Велика шпанска породица” из много разлога вреди погледати. Можда у њему нећете пронаћи ништа тако епохално ново, али ћете сасвим лепо у њему и уз њега уживати.