Случајно Београђанин

Када би на мапи Београда требало пронаћи неку значајнију тачку коју он није снимио, био би то тежак посао. Иво Етеровић упорно је сликао Београд из авиона, хеликоптера, из ваздушног балона. Са неба и са земље. Одозго и одоздо.

Рођени Далматинац, беракин са сплитске риве, шаљивџија и козер, маестро примењене и уметничке фотографије, о Београду је објавио седам фотомонографија. Две о Новом Београду. Први је фоторепортер чије се име појавило на корицама једне књиге. 

Истовремено је "шкљоцао" и најлепше манекенке на новобеоградској сахари. Посебно воли да ради циклус уличних свирача. Сликао их је у шездесет градова света

Аутор монографија – "Београд који волим", "Београд на длану", "Београд, данас",  "Нови Београд изблиза", за које су му уводне текстове писали Пеђа Милосављевић, Богдан Богдановић, Момо Капор, септембра 2008. године, обележиће тачно пола века откако има београдску адресу.

Од 1971. године, када је крочио на тле Новог Београда, изникла је нека тајна веза, готово се изградила органска хемија, између Иве Етеровића и Блока 28.

– Питају ме: зашто сам толико привржен Новом Београду? Шта има тамо, што је он мени тако интересантан? Већ тридесет пет година сам у Улици Шпанских бораца. Кад смо се овде доселили, прелазили смо преко дрвених дасака. Још се радило. Моја кћерка Сандра, која сада живи у Риму и бави се филмом, била је прва беба која се уселила у Блок 28.  Направио сам две фотомонографије о Новом Београду, тако нешто имају само понеки европски градови. Мени је овде добро. Кажу да ће једног дана Нови Београд бити центар Балкана. Близу је Железничка станица, према Истоку и Западу. Аеродром је ту. Аутопут ме води где хоћу. Када ми се пије кафа, протегнем ноге до "Вера", новобеоградског Ајфеловог торња. Када сам, пре педесет година, стигао у Београд и постао Београђанин, дошао сам са Блиског Истока, са "врућег" подручја. Тамо се ратовало. Имао сам намеру да овде останем годину дана. Међутим, пријатељи су ми одмах рекли да кад се напијем савске воде нећу мрднути одавде. Били су у праву, али никада се нисам окупао у Дунаву и Сави. Улица Шпанских бораца ми је одувек звучала гордо. Усправна и стамена. Коча Поповић ми је причао о авантурама у Шпанском рату. Улици Шпанских бораца нису дирали име. Идеолошки није била провокативна и опасна. Имам сјајне комшије. Многе не познајем, свима се јављам. Данас, Нови Београд не можете да погледате, а да не закачите неку грађевину. У близини наших зграда, популарне "потковице", а преко пута "телевизорки", изграђен је нови хотел. Изгледа као сандук чоколадне боје. Али, када не би било видљиве разлике између некад и сад, то би значило да тапкамо у месту. Тридесет пет година је дуг период за Нови Београд који ниче из песка. Имам фотографије када је изгледао као пустињска сахара, и у данашњој његовој модернистичкој, футуристичкој варијанти. Поносан сам што живим ту – говори Иво Етеровић који завршава са припремама нове књиге "Камером по свету".

Етеровић сматра да је задатак градске власти да остави грађевине које ће бити на дивљење будућим генерацијама.

– Београд је имао неколико сјајних градоначелника, врхунских интелектуалаца. Жика Ковачевић је господин, Бранко Пешић је био домаћин. Богдан Богдановић са његовим белим шалом. Многи не знају, а неки неће да знају да је управо он иницијатор новог изгледа Кнез Михаилове улице и Народног позоришта. Са Бакочевићем долази ера оних који пресецају врпце. То је истина. Стојим иза тога. Београду недостају мостови – сматра Етеровић.

Највише му се допада Конак кнегиње Љубице.

– Мислим да је унутрашњост овог простора недовољно искоришћена, а могла би да постане центар свакодневних културних дешавања – сматра наш саговорник. Већ првих дана по доласку у Београд, Етеровић је са Калемегдана посматрао залазак Сунца. Замишљао је терен у Новом Београду којега тада још није било. Веома брзо одлучио је да се "попне" у висине тражећи неки другачији, лепши, бојом пунији, изазовнији Београд.

–  Са тог места сам направио прве фотографије Београда у боји. Као да сам предосећао да ће боја бити доминантна у мом раду. На време сам схватио да је посао у дневним новинама робовски. Нема ту креативности. Залепе ти слику и текст на месту које је унапред одређено. У недељницима можеш више да изразиш уметничку доминацију. Међутим, једног дана сам закључио да и то има свој кратак век трајања. Сав твој рад, труд, зној и крв у новинама заврши тако што се у њих замотају коре од јабука. Тада сам осмислио и инаугурисао форму фотомонографије. Прва се звала слично вашој рубрици  "Београд који волим" – казује Иво Етеровић.