Река не може да замени депонију

Бујичне поплаве сенајчешће догоде од свих непогода и природних катастрофа на територији Србије, чије три четвртине захватају бујични сливови. Па ипак, последњих деценија je противерозивна заштита у нашој земљи била занемарена, јер је држaва штедела управо на тој области.

– Не верујем да је катастрофична појава која нас је задесила прошлог месеца могла да се предупреди, будући да је реч о ретком метеоролошком феномену, али деструктивност поплава, број жртава и материјална штета свакако би биле мање да смо имали одређене превентивне активности – каже за „Магазин” др Ратко Ристић, професор на Катедри за бујице и ерозију Шумарског факултета Универзитета у Београду.

Бујичне поплаве које настају у брдско-планинском подручју разликују се од поплава на великим рекама: ове друге је могуће најавити и пратити, па, рецимо, неколико дана унапред можемо знати шта ће се дешавати у Београду што се тиче нивоа Саве и Дунава.

– На бујичним токовима какви су Топчидерска река, Колубара у свом изворишном делу и њене притоке Обница, Јабланица, Турија, Бељаница... од тренутка када почне јака киша, па до тренутка када се формира поплавни талас, прође само неколико сати – објашњава професор. Имамо, додаје, квалитетну метеоролошку најаву, али не и одговарајућу рану најаву на бујичним сливовима.

Заштита железничке пруге

Почетак послова у области заштите од ерозије и бујица везан је за изградњу железничке пруге Београд – Скопље – Атина: први радови на уређењу бујичних токова изведени су 1907. године у Грделичкој клисури, у циљу заштите железничке пруге. Систематски рад ширег обима на заштити од бујица почео је 1928. године, када се приступило уређењу бујичног тока Калиманске реке у Владичином Хану.

– Разочарава да смо пре пола века имали мрежу водопривредних организација „Ерозија” распоређену по читавој Србији (у Лозници, Ваљеву, Ужицу, Пожаревцу, Нишу, Врањској бањи, Краљеву, Књажевцу и Крагујевцу), свака је имала квалитетне инжењере, одлично обучене раднике и одређен ниво механизације, али су од 90-их година пресахнула средства из државног буџета за финансирање ових организација. Неке су до сада већ пропале, неке су приватизоване, неуспешно, неке још постоје. Требало би да те организације поново буду у државном систему финансирања – сматра наш саговорник.

Ерозиона заштита захтева уређење сливова, а то значи примену биолошких мера за очување земљишта, као што су пошумљавање голети, затравњивање, мелиорација деградираних шума и ливада.... Такође и контролисани број стоке како би се избегло сабијање земљишта и уништење вегетације, што смањује његову моћ да упија падавине, па оне отичу по површини терена, покрећу честице земљишта, концентришу се у поточним и речним коритима инајзад формирају бујичну поплаву.

– Новац за заштиту од ерозија и за заштиту од поплава може се обезбедити на различите начине, а један од најефикаснијих јесте да се у надлежност водопривреде премести експлоатација шљунка и песка, што представља уносан посао који је сада скоро 90 одсто ван икакве контроле државе, која би морала да за то наплаћује порез, таксе и накнаде. Друго, водопривреди би требало вратити могућност да наплаћује накнаде за коришћење водног земљишта (у зони у приобаљу), сада све то иде у буџет града или државе и троши се за друге намене) – каже професор.

Потребно је променити и Закон о водама, додаје.

– Он је лош, јер о водама првогреда (Сави, Дунаву, Тиси, доњим токовима Велике и Јужне Мораве, које нису бујичне) брине Републичка дирекција за воде и јавно предузеће „Србијаводе”, док су воде другог реда (мање реке и потоци, бујични токови) у надлежности локалних самоуправа које су у обавези да финансирају пројектовање, изградњу и одржавање антиерозивних и противбујичних објеката. На тај начин држава је саму себе „амнестирала од одговорности” и једноставно све пребацила на општине, а колико су оне способне да се тиме баве сада смо видели – сматра наш саговорник.

Он истиче да се стручњаци за уређење бујица и заштиту од ерозије школују на Шумарском факултету, тако дасу оспособљени да решавају питање бујичних поплава, ерозије земљишта и интегралног уређења сливова бујичних водотокова.

– Општине које имају такве стручњаке, а требало би да их има свака, ублажиле су проблеме, као што је случај са Ужицем. Такође је потребно да се направи катастар бујица Републике Србије и систем за рану најаву бујичних поплава (то су инструменти који се лоцирају на бујичним сливовима). Једини који ради, али у експерименталној фази, налази се на Топчидерској реци у Београду. Процена је да би требало бар 100 тих система за рану најаву бујичних поплава. За све то је потребно по 4,5, то јест укупно девет милионаевра. Прелиминарна прогноза штета од ових бујичних поплава је око милијарду евра, чак до милијарду и по евра! – наглашава др Ристић.

Такође је потребно на републичком нивоу, у оквиру постојеће Дирекције за воду, формирати самосталну јединицу за заштиту од ерозије и уређење бујица. Овај систем који би требало поново да успоставимо, имају Аустријанци, Французи, Чеси. Они имају и сличне проблеме, као и Србија, примећује експерт.

Становништво Србије у угроженим крајевима у много случајева је и само допринело да поплаве имају овако деструктивни карактер.

– Први разлог је потпуни урбанистички хаос. Гради се неконтролисано у зонама где може да дође до плављења, јер се не раде елаборати који дефинишу плавне зоне. Повика је на дивљу градњу, а често се гради и легално на основу дозвола локалних самоуправа које издају људи који једноставно нису компетентни да сагледају проблем. Други је комунални хаос. Људи у Србији имају неодољиву потребу да своје ђубре бацају у приобаље и у речно корито, чиме значајно редукују протицање воде, и инспекције би то морале строже да кажњавају – каже др Ристић.

Када се после поплава поново успостави нормалан живот, сматра овај стручњак, требало би одмах кренути на санацију и уређење речних корита и сливова, а део тога је и пошумљавање голети.

Пошумљавање је, по речима др Владана Иветића са Шумарског факултета, најефикаснија мера за обнову ерозијом угрожених земљишта.

– Шуме и шумско земљиште имају способност да регулишу отицање, пре свега упијањем и привременим или трајним задржавањем велике количине воде. Овим се умањују или потпуно отклањају услови за нагла и поплавна отицања воде са великих подручја – каже Иветић и додаје да, нажалост, пошумљавања нису обављена ни у обиму предвиђеним Просторним планом Републике Србије из 1996. године, који је направљен за период до 2010. године. Тренутне активности указују да се неће испунити ни циљеви из Просторног плана донетог 2010. године. Поред тог плана постоје и бројни акциона документа који се нажалост из финансијских разлога не испуњавају у потпуности.

Према речима нашег саговорника, разлог за то је чињеница да су пошумљавања релативно скупа, просечна цена пошумљавања једног хектара је око 1.500 евра (мада код великих програма пошумљавања Србија можемо рачунати на подршку међународних институција).

– Добра идеја је било и оснивање Фонда за унапређење опште корисних функција шума. Међутим, појединим привредницима је сметало одвајање у износу од 0,025 одсто па фонд није заживео – каже др Иветић.

У Србији би требало пошумити још око милион хектара, од чега је велика већина шумског земљишта у приватном власништву (шумско земљиште у државном власништву је пошумљено у задовољавајућем проценту) и то на махом неприступачним теренима. Зато је веома важно обновити рад Горанске организације.