Сирова басна у царству меда

Мали, фин, енергичан филм „Чудо” италијанске редитељке Алис Рорвахер (1981), с радњом смештеном у сеоске пределе Тоскане, у породици пчелара немачког порекла, у којем ауторка подсећа на праве породичне вредности и међусобну љубав, на важност традиције, али и на лепоту природе, на недавно завршеном 67. Канском фестивалу освојио је Гран при.

По освајању награде коју је примила из руку италијанске диве Софије Лорен, Рорвахерова је изјавила да филм „описује врсту породице коју сви знамо, али понекад на њу заборављамо” и да се, баш као и у филму, и њој догодило чудо после „толико напорног рада који нас је гурнуо и ван граница моћи”.

Из филма „Чудо” Алис Рорвахер

У интервјуу за „Политику” Рорвахерова говори о награђеном „Чуду” (ово је њен тек други дугометражни играни филм) као о филму „о љубави оца и ћерки, о животињама и малим људима који живе у телевизору и вишејезичности у комуникацији унутар породице”.

За улогу старлете, популарне водитељке ТВ шоуа, изабрали сте Монику Белучи која своју улогу, како је изјавила, сматра „великом лепом трешњом на огромној торти”?

Баш то је рекла, у смислу да смо сви ми заједно тражили да у филму подсетимо на све оно дивно у животу. Моника је жена с фантастичним осећајем за самоиронију и изванредним смислом за хумор. Њено присуство било је важно за сваког члана филмске екипе. Тешко ми је да било кога другог замислим у тој улози. Она је филмска икона, а нама је био потребан неко ко ће попут добре виле слетети међу велики број непрофесионалних глумаца с којима смо радили.

У филму је и ваша старија сестра Алба?

То је био сасвим природан избор. Рад са сестром изазива неки природан утисак уобичајеног, опуштеног живота у сопственој кући. Знате оно, као да седимо у пиџамама уз јутарњу кафу и опуштено причамо. Из тог заједничког рада на филму изашло је много светлости и ја сам својој сестри, баш као и комплетној глумачкој екипи, веома захвална.

Своју захвалност исказали сте кроз посвету „Баумију”, недавно преминулом сјајном немачком продуценту Карлу Баумгартнеру...

Бауми је био много више од копродуцента, он је био велика подршка и пријатељ. Била бих много срећнија да сам му показала финалну верзију филма (Баумгартнер је преминуо у марту, прим. аут.) него што сам му га посветила. Његов одлазак донео је много туге. Он је био одушевљен самом идејом филма, како због контраста између данашњице и традиције, тако и због чињенице да се прича дешава унутар породице мешовите националности и вишејезичности. Инсистирао је да вредно пишем овај сценарио и блиско је пратио сваку фазу настанка филма. Све до краја.

Национално мешовита породица и вишејезична комуникација унутар ње јесте нешто што је вама лично веома добро познато. Колико у филму има и аутобиографског?

У „Чуду” причам о стварима које припадају мени, мом региону. О свету пчела и пчеларства и ненарушене природе, о вишејезичној породици каква је и моја, о односима међу родитељима и децом. То није моја аутобиографија, али јесте веома личан филм. То је помало сирова басна заснована на реалности.

Вама су и италијански и немачки матерњи језици, баш као и јунацима ваше приче, али зашто они међусобно најчешће говоре на француском?

Тај тоскански пчелар, отац фамилије, пореклом је Немац и слабо говори италијански, али и друге језике. Мајка у филму говори веома правилан и елоквентан италијански језик, чиме се сугерише њено вероватно веома добро образовање. Ту су њихове ћеркице које међусобно и с родитељима комуницирају на француском, те овај језик постаје њихов заједнички основ. Различити језици били су мој начин да објасним позадину ове породице а да при томе не трошим превише речи. Уосталом, одрастала сам уз много људи који говоре различитим језицима. Мој отац је Аустријанац, а мајка Италијанка.

Отац Волфганг у филму као да је језички заробљеник?

Он то на неки начин и јесте. Увек зна шта жели да каже, али како не говори добро ни италијански ни француски, као да је заробљен у том језичком затвору, што га повремено чини и агресивним. Међутим, управо то доприноси осећају постојања огромне усамљености у њему, а моја намера и јесте била да гледаоцима предочим контрадикторност између овог човека и ове земље, чему је много допринела моћ слике.

Ви се у филму фино и духовито играте и с телевизијском сликом и улогом телевизије у италијанском друштву?

Телевизор је кутија у коју треба ставити људе у окружењу. Она локалним тосканским становницима ствара бол, али ја тај бол не приказујем због онога што је телевизија постала у историјском смислу, већ као сам медиј, и то медиј који је лош и који се може сматрати и неком врстом тамнице. У филму, људи на програму можда и немају лоше намере, али је медиј такав да у њему нема велике слободе ни за креаторе програма ни за учеснике у њему. Видели сте на крају да слободу заправо није имала ни славна водитељка коју тумачи Моника Белучи.

И ваш први филм „Небеско тело” био је виђен у Кану у програму „15 дана аутора” и у њему је међу протагонистима било много деце с којима сте радили на завидном нивоу?

У том смислу „Небеско тело” и „Чудо” биле су велике авантуре кроз које сам више задовољавала своју радозналост него што сам показала да сам добар стратег. Из тог разлога заиста се много времена проводило на пробама које су биле нека врста позоришних радионица током којих се стварају чврсти односи. То се на крају исплатило, јер су деца у мојим филмовима остварила моћне перформансе.

Да ли се на реалистичности у оба ваша филма захвалност може дуговати и вашем искуству у раду документарних филмова?

Почела сам каријеру с документарним филмовима из којих сам много научила јер све радите сами. Сама сам радила и истраживања и снимања и монтажу, чак сам сама морала да радим и рекламу, тако да бих на крају увек била уморна и исцрпљена. С друге стране, искуство рада на документарним филмовима доноси то да као стваралац апсолутно треба да разумем шта је моја тачка гледишта на реалност коју желим да приближим гледаоцу. Управо зато је то веома добра школа, али није неважно ни то што имам искуства и у позоришту и у музици и у радио стваралаштву, тако да сам научила да комуницирам у различитим областима.

Шта сте научили од рада у позоришту?

Да верујем глумцима и њиховим органским изведбама. Такође, научила сам и о вредности проба, што је нешто што не бих могла да научим да сам одмах закорачила у свет играног филма. Мислим да свако искуство има своју вредност.