Старе битке се и даље воде

Дан после обележавања 70. годишњице од дана „Д” када је отворен Западни фронт у Другом светском рату, новоизабрани украјински председник Петро Порошенко у инаугурационом говору дао је трачак наде да највећи геополитички сукоб од краја хладног рата ипак можда крене путем мира и дипломатије.

„Ја не желим рат, не желим освету. Желим мир и желим да завлада мир”, рекао је Порошенко, у говору који је држао делом на украјинском а делом на руском језику.

Помирљив тон његовог говора наговестио је да би грешке из Другог светског рата могле бити избегнуте, нарочито узимајући у обзир да су у том рату најсуровије битке вођене баш на територији Украјине, при чему је само у бици за украјински град Харков погинуло око 300.000 људи.

Европи данас није у рату, али је украјински „фронт” поприште безочне геостратешке борбе Запада и Истока, а то се на известан начин могло видети и на минулом обележавању 70. годишњице почетка искрцавања око 160.000 савезничких војника у Нормандији, који су, уз победу Совјета на Источном фронту и америчке борбе на Пацифику и у северној Африци, допринели крају Другог светског рата. Актуелни међународни односи великих сила неминовно намећу бројна питања – шта је свет научио из Другог светског рата, колико је Европа другачија, ко је заправо победник тог рата, да ли су се односи променили или актуелне вође великих сила играју исту игру својих претходника из средине прошлог века...

Церемоније поводом дана „Д” можда су најсликовитије дале одговоре на ова питања јер су често биле и полигон за политичке поруке. Овогодишња манифестација је помало подсетила на 1984. када је тадашњи председник САД Роналд Реган направио својеврсну хладноратовску представу. Његови саветници и писци говора су настојали да ублаже то што је он годину дана раније СССР назвао „злом империјом” па су изабрали бирократско решење – Реган је у говору поменуо „ужасну цену” коју је платио руски народ у Другом светском рату, али је критиковао „непозвано, нежељено и непопустљиво” присуство совјетских трупа у земљама источне Европе.

Овога пута, због супротних ставова о украјинској кризи, Барак Обама и Владимир Путин су настојали да се уопште ни не сретну, натеравши француског председника Франсоа Оланда да буде већи гурман него што иначе јесте па да у истом дану на два различита места има две вечере – једну са шефом Беле куће, другу с први човеком Кремља. Упркос томе што су и дан касније Путин и Обама настојали да им се погледи не сусретну, иако су били на тако блиској раздаљини да су могли да се додирну, у петак по подне два лидера су ипак неформално разговарала 15 минута и тиме доказала да су бар донекле дорасли својим претходницима који су и у тренуцима јасно супротстављених геостратешких интереса имали снаге да седну за исти сто.

Додуше, засад још нема назнака да ће се Обама и Путин, у духу обележавања датума који су означили крај Другог светског рата, наћи на некој конференцији. Некој попут оне у Јалти, на којој су се 4. фебруара 1945. састали Винстон Черчил, Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин и седам дана разговарали о, између осталог, послератној окупацији Немачке, као и начину гласања у потом формираним Уједињеним нацијама и Савету безбедности. Будући да је Јалта на украјинском полуострву Крим, које је Русија припојила својој територији, тешко да ће догодине доћи до заједничког обележавања овог историјског догађаја.

Конференција у Јалти: Винстон Черчил, Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин (Фото Корбис)

Почетак Другог светског рата, обрти у току рата и ситуација после рата само су доказали да су велике силе увек имале на уму сопствене, најчешће империјалистичке, интересе и геополитичке жеље. Само тако је могуће објаснити чињеницу да Стаљинов СССР најпре сарађивао с Хитлеровим Трећим рајхом, као и да касније Стаљин није успевао да наговори Черчила и Рузвелта да раније отворе Западни фронт, али и потоња подела интересних зона у Европи. Сагледавајући те историјске лекције и актуелне међународне односе може се закључити да се, мање-више, старе битке и даље воде.

Ипак, постоје одређене разлике. Разлика је у томе што је помирење европских сила успело тако да је Европа изашла из спирале међусобне нетрпељивости док су САД и Русија и даље у спирали надметања која су обележила минуле деценије. Украјинска криза је довела до тога да је континентална Европа схватила да би директно сукобљавање с Русијом имало превисоку цену и због тога су Ангела Меркел и Франсоа Оланд настојали да преузму улогу миротвораца.

Британски премијер Дејвид Камерон, пак, није наставио традицију Черчила који је 1946. у Цириху истицао да „морамо да изградимо неку врсту Сједињених Држава Европе”, већ се отворено придружио Обами, постављајући Русији рок од месец дана да спречи сепаратизам у Украјини или ће се суочити са економским санкцијама.

Када се види тај англо-амерички савез са идејама супротним интересима континенталне Европе, то као да указује на још једну ненаучену историјску лекцију. Додуше, судећи према бројним анализама у америчким и руским медијима, и историја дана „Д” и целог рата почиње да се својата и другачије тумачи. Тако се на Западу све чешће чује поређење Путина и руских акција у Украјини са оним што је радио Хитлер, док се у Русији минимизује допринос западних савезника у поразу Немачке у рату, при чему се у историјским уџбеницима дан „Д” описује наводно само у једној реченици.

По појединим тумачењима, искрцавање у Нормандији је почело само зато што Американци и Британци нису желели да Совјети ослободе целу Европу, то јест желели су да спрече утицај СССР-а. Циљ је био да се Москва натера да линија поделе интересних зона буде средином Немачке, а не некој западнијој европској територији.

Међутим, у свим тим тумачењима се заборавља да је америчко искрцавање заиста било херојски подвиг, али и да је право херојство било то што су Совјети (а то нису само Руси, већ и Белоруси, Украјинци, Јермени, Казахстанци...) успели да сломе нацисте на Источном фронту. Осим тога, савезници су заједно победили и ничије жртве се не смеју потценити, како 11 милиона погинулих Совјета, тако и око милион савезничких војника и осталих милионских жртава.

Међутим, оно што је и даље делом табу јесу бомбардовања у којима су савезници гађали савезнике, уз оправдање да желе да их ослободе од Немаца и колаборационистичких режима. Тако тек сада полако почиње да се јасније истиче да је, на пример, у савезничком бомбардовању Француске погинуо безмало исти број цивила колико је било жртва немачког бомбардовања Велике Британије. Према истраживању британског историчара Ендрјуа Кнапа, савезнички авиони убили су око 57.000 француских цивила, бацивши бомбе тешке око 518.000 тона, док су немачки бомбардери убили око 60.500 британских цивила бацивши бомбе чија укупна тежина је била седам пута мања – око 75.000 тона. Постепено Французи почињу све гласније да причају о овом деценијском историјском табуу, док се на пример у Србији савезничко бомбардовање на Ускрс 1944. још тек стидљиво помиње, после деценија у којима је ова историјска чињеница била напросто избрисана из историјских уџбеника па чак и из капиталних издања о историји Београда.

Оно што се променило у Европи јесте улога Немачке, која показује да је научила лекцију из 1945. године. Безмало седам деценија од потпуног физичког и моралног уништења, Немачка настоји да дипломатијом решава сукобе интереса великих сила у Европи. Без сумње, економски интереси Немачке су један од значајних мотора дипломатског ангажовања Берлина, али не може се пренебрегнути ни то да Немачка и даље у међународној политици настоји да се суздржава од било каквих потеза који би могли да је убаце у кош ратоборних нација које силом све решавају.

То је доказала и Меркелова пре два дана у Паризу када је на својеврсни начин посредовала у кратком разговору Путина и Порошенка. Дан касније уследио је Порошенков помирљив говор, што је познаваоце историје међународних односа нагнало да се понадају да би могао да се понови позитиван развој догађаја који је уследио два дана после обележавања 60. годишњице дана „Д”. Те 2004. је у Савету безбедности Уједињених нација пао договор великих сила око резолуције како управљати Ираком после америчке инвазије, при чему су поједини британски медији тај компромис објашњавали тиме да је то последица „духа дана Д”.

Ипак, засад је би још било превише оптимистично рећи да ће у „духу дана Д” Запад и Русија убрзо наћи заједнички пут до мирног решења украјинске кризе.