Спасавање браће по оружју

Поводом премијере филма „Спасавање редова Рајана”, редитељ Стивен Спилберг смело је 1998. изјавио да је деценијама желео да сними филм о Другом светском рату, али да није имао довољно интригантну причу. После награђиване драме о холокаусту „Шиндлерова листа”, овај утицајни холивудски Јеврејин фокусирао се на једну од чувених прича о учешћу Американаца у Другом светском рату, по којој су четворица браће ратовала у Европи, а само је један преживео. Потрага за Рајаном била му је изгледа довољна за заплет филма који је награђен Оскаром за режију, али – гле чуда – не и за најбољи филм!

После премијере у Венецији, француски критичари били су цинични у оценама „Спасавања редова Рајана”, тврдећи да ће њихови ђаци о дану „Д” да „уче” из Спилберговог филма. Браћени своје чедо, амерички критичари одговарали су француским да би и Французи требало да сниме своју верзију приче о дану „Д”, само када би имали толики буџет.

Понукани ипак добрим критикама за „Рајана”, Спилберг и Том Хенкс одлучили су да „надограде” ратни филмски еп и 2001. продуцирали су ТВ серију „Браћа по оружју”.

Она мини серија ТВ мреже ХБО, реализована је према књизи Стивена Емброуза у којој је описана прича о америчкој падобранској елитној јединици која се борила током Другог светског рата. Емброуз је податке за књигу сакупљао из интервјуа с преживелима, али и ишчитавајући дневнике и писма војника: почевши од 1942. када су у Џорџији прошли кроз ригорозни тренинг камп, преко искрцавања у Француску током дана „Д”, учествовања у борбама против нациста у Бастоњу до Хитлеровог краја 1945.

Десет једносатних епизода „Браће по оружју” имале су пет пута скупљу продукцију од оне у „Спасавању редова Рајана” а снимане су баш у Нормандији. Све што нису успели у филму, Спилберг и Хенкс пружили су у ТВ серији која се и данас приказује на нашим каналима и управо репризира на ХБО мрежи.

Уз ова два дела, и филмове „Орлово гнездо” (1968), с Ричардом Бартоном и Клинтом Иствудом, и „Велика црвена дивизија” (1980), за један од најбољих на тему дана „Д” важи „Најдужи дан” (1962). Не зато што су у његовој продукцији ангажовани тројица сценариста и петорица редитеља, већ због квалитета овог ратног спектакла, екранизације истоименог романа Корнелијуса Рајана. Филм слика кратак период, неколико сати пред инвазију савезничких снага у Нормандији. С буџетом од 10 милиона долара (незванично, најскупљи црно-бели филм до споменуте „Шиндлерове листе”), у скоро три сата трајања, уз бројну војну машинерију и реквизиту, десетине хиљада статиста и локације на којима се заиста одиграло искрцавање, екипа филма успела је да на готово документаристички начин реконструише догађаје тог дана „Д”, уз одсликавање напетости, страха и хаоса инвазије. Реалистичности филма допринела је и одлука продуцента Дерила Занука да сваки глумац у филму говори на свом матерњем језику. А најважније генерале, пуковнике и војнике играо је тадашњи „тим снова”, глумци: Џон Вејн, Ричард Бартон, Шон Конери, Хенри Фонда, Роберт Мичам, затим Кенет Мор, Роберт Рајан, Роберт Вагнер, Род Стајгер... Чак се и чувени Пол Енка, који је отпевао насловну нумеру филма, појавио у неколико сцена као војник.

„Најдужи дан” се разликује од филмова сличне тематике и по томе што су избегнути најчешћи стереотипи о нацистима. Тако, на пример, иако су у филму верно приказана сва обележја немачких војника, ни у једном кадру се не чује њихов чувени поздрав – „зиг хајл”.