Spasavanje braće po oružju

Povodom premijere filma „Spasavanje redova Rajana”, reditelj Stiven Spilberg smelo je 1998. izjavio da je decenijama želeo da snimi film o Drugom svetskom ratu, ali da nije imao dovoljno intrigantnu priču. Posle nagrađivane drame o holokaustu „Šindlerova lista”, ovaj uticajni holivudski Jevrejin fokusirao se na jednu od čuvenih priča o učešću Amerikanaca u Drugom svetskom ratu, po kojoj su četvorica braće ratovala u Evropi, a samo je jedan preživeo. Potraga za Rajanom bila mu je izgleda dovoljna za zaplet filma koji je nagrađen Oskarom za režiju, ali – gle čuda – ne i za najbolji film!

Posle premijere u Veneciji, francuski kritičari bili su cinični u ocenama „Spasavanja redova Rajana”, tvrdeći da će njihovi đaci o danu „D” da „uče” iz Spilbergovog filma. Braćeni svoje čedo, američki kritičari odgovarali su francuskim da bi i Francuzi trebalo da snime svoju verziju priče o danu „D”, samo kada bi imali toliki budžet.

Ponukani ipak dobrim kritikama za „Rajana”, Spilberg i Tom Henks odlučili su da „nadograde” ratni filmski ep i 2001. producirali su TV seriju „Braća po oružju”.

Ona mini serija TV mreže HBO, realizovana je prema knjizi Stivena Embrouza u kojoj je opisana priča o američkoj padobranskoj elitnoj jedinici koja se borila tokom Drugog svetskog rata. Embrouz je podatke za knjigu sakupljao iz intervjua s preživelima, ali i iščitavajući dnevnike i pisma vojnika: počevši od 1942. kada su u Džordžiji prošli kroz rigorozni trening kamp, preko iskrcavanja u Francusku tokom dana „D”, učestvovanja u borbama protiv nacista u Bastonju do Hitlerovog kraja 1945.

Deset jednosatnih epizoda „Braće po oružju” imale su pet puta skuplju produkciju od one u „Spasavanju redova Rajana” a snimane su baš u Normandiji. Sve što nisu uspeli u filmu, Spilberg i Henks pružili su u TV seriji koja se i danas prikazuje na našim kanalima i upravo reprizira na HBO mreži.

Uz ova dva dela, i filmove „Orlovo gnezdo” (1968), s Ričardom Bartonom i Klintom Istvudom, i „Velika crvena divizija” (1980), za jedan od najboljih na temu dana „D” važi „Najduži dan” (1962). Ne zato što su u njegovoj produkciji angažovani trojica scenarista i petorica reditelja, već zbog kvaliteta ovog ratnog spektakla, ekranizacije istoimenog romana Kornelijusa Rajana. Film slika kratak period, nekoliko sati pred invaziju savezničkih snaga u Normandiji. S budžetom od 10 miliona dolara (nezvanično, najskuplji crno-beli film do spomenute „Šindlerove liste”), u skoro tri sata trajanja, uz brojnu vojnu mašineriju i rekvizitu, desetine hiljada statista i lokacije na kojima se zaista odigralo iskrcavanje, ekipa filma uspela je da na gotovo dokumentaristički način rekonstruiše događaje tog dana „D”, uz odslikavanje napetosti, straha i haosa invazije. Realističnosti filma doprinela je i odluka producenta Derila Zanuka da svaki glumac u filmu govori na svom maternjem jeziku. A najvažnije generale, pukovnike i vojnike igrao je tadašnji „tim snova”, glumci: Džon Vejn, Ričard Barton, Šon Koneri, Henri Fonda, Robert Mičam, zatim Kenet Mor, Robert Rajan, Robert Vagner, Rod Stajger... Čak se i čuveni Pol Enka, koji je otpevao naslovnu numeru filma, pojavio u nekoliko scena kao vojnik.

„Najduži dan” se razlikuje od filmova slične tematike i po tome što su izbegnuti najčešći stereotipi o nacistima. Tako, na primer, iako su u filmu verno prikazana sva obeležja nemačkih vojnika, ni u jednom kadru se ne čuje njihov čuveni pozdrav – „zig hajl”.