Разголићена влада

Постоји један детаљ, један такорећи супернови моменат у раду актуелне владе који ће је, уколико буде заживео, винути изнад свих претходних извршних власти. Ради се о више него интересантном покушају установљавања праксе директних преноса из Немањине. Оно тачно је – постојали су (и још увек постоје) директни преноси заседања републичког парламента гарнирани атавистичким пикантеријама и вербалним акробацијама народних представника, али ово је ипак нешто ново. Високи функционери (читава група) затворени су у некој врсти школске учионице и имају задатак да пред телевизијским камерама, са све водитељем приде, конструктивно расправљају о виталним питањима од државног значаја. Није ли то посластица за сваког озбиљног „ријалитомана”?

На први поглед изгледа како је премијер Вучић открио оригинални телевизијски формат на пола пута између „Великог брата” и „Сарапиног проблема” са елементима „Шешира професора Косте Вујића” – с циљем да грађанима (које власт неретко третира као децу), школски приближи основне постулате рада извршне власти.

С аспекта демократије, дакле теорије, то није лоша ствар. Напослетку, може ли шта бити горе за демократски поредак од рецимо зачаурене и нетранспарентне власти? Заговорници јавне политике одувек су тврдили како је невидљива моћ најокорелији противник демократије – и били су у праву. Наиме, демократији је својствено да „ништа” не треба скривати од очију јавности то јест да мало тога треба обавијати велом тајне. Речју, нетранспарентност у раду извршне и законодавне власти, закулисне радње, игре „глувих телефона” на релацији елита – маса, све то и још доста тога приде, чини да се унутар тајне власти (arcana imperii) етаблирају полуприватни начини договарања који касније обавезно бивају упаковани у шарене омоте званичне политике. Разумљиво је да сличне ствари тешко могу имати везе са изборном или било каквом другом вољом грађана – бирача.

Али хајде да се присетимо како је изгледао телевизијски пренос владиног заседања у време поплавног таласа. У фокусу камере, сасвим очекивано, нашао се премијер Вучић, који је у најсветлијој традицији строгог професора одбране и заштите одржао једно (тзв. фронтално) предавање министрима – ђацима. Бољим ученицима је одсечно издавао директиве типа шта, како и где, док је оне немирније строго опомињао да искључе мобилне телефоне који би се претходно огласили каквом иритирајућом мелодијом.

Ефекат је у потпуности био постигнут. Народ је имао прилику да види како Муса дере јарца, што би рекао ујак Фирга у „Врућем ветру”, док су с друге стране попечитељи схватили да са разредним старешином нема завитлавања. Обашка што је премијер на конто строгоће уписао још неки поен код љубитеља ауторитарног лидерства, тако да је кривуљу популарности нарихтао преко педесет одсто. Друго је питање што је на основу тога министар Вулин аутоматски посумњао како је управо проценат Вучићеве популарности разлог због чега стране силе желе да га збаце с трона – теорија равна оној према којој је Пајтића на чело ДС-а довео моћни геј лоби.

На концу лако би се, на основу свега претходно реченог, могло закључити да привидно разголићавање владе пред ТВ камерама заправо и није толико последица жеље да се јавност упозна са садржином њеног рада (што би био израз демократичности), колико продукт тежње да се грађани засене формом „чврсте руке” којом један човек, полако али сигурно, исцртава контуре личне власти.

А има ли бољег начина личног промовисања од телевизијске камере? Додуше, истина је и то да није свако за камеру као што ни камера неће баш свакога. Управо у светлу речене дијалектике треба посматрати феномен телевизијског разголићавања владе.

Социолог