Циркуси историје

Фрагментарно структуриран и жанровски необично сложен текст „Змајеубице” Милене Марковић доноси сплет јаких поетско-драмских сцена и сонгова, оживљавајући субверзију кабаретске форме коју базично усваја. То је значењски функционално полазиште слојевитог исписивања околности, узрока и последица избијања Првог светског рата, везано за бескомпромисне активности чланова Младе Босне. Комбинујући документаризам са његовом метафоричком надградњом, Милена Марковић је написала снажну драмско-поетску оду једном историјском догађају, атентату на аустрогарског престолонаследника. То је први, најочигледнији ниво значења, али не и једини, због чега је реч о тексту непотрошивих, нерђајућих уметничких вредности. „Змајеубице” су свевремена, данас сигурно врло актуелна, литерарна експресија есенцијалне људске потребе за слободом, за кидањем ланаца политичке и друштвене репресије, угњетавања и (симболичког) ропства. Миленини ликови змајеубица су ничеовски надљуди са неодложним потребама да се жртвују за опште добро и да измене историјски поредак, да поправе свет иструлео и смрдљив од корените покварености.

Представа редитељке Иве Милошевић вози гледаоца као на ролеркоустеру, вратоломно га баца горе-доле, смењујући у њему осећања заноса фантастичним сценама које разорно продиру у читаво његово тело, са осећањима спуштајуће монотоније. Режија је утемељена у крајњој стилизацији, зачудности, еклектицизму. У сценски организам су имплантирани елементи драмског, музичког, луткарског театра, пантомиме, па и циркуса. Такав избор сценске некохеренције, пуне дисхармоније, има, наравно, утемељења и оправдања у стилској сложености Марковићкиног комада, али драмски текст и сценско извођење су различити медији комуникације. Оно што је у тексту врлина, у представи може да буде камен спотицања, што је сигурно случај у појединим сценама представе. На пример, њен почетак, сцене у учионици и код Жерајићевог гроба, решене су конфузно, трапаво, радња се одиграва врло тромо због несклада коришћених средстава. Између осталог, Срђан Тимаров ту игра Учитеља који води ђаке у дискусији о историји, у обличју кловна који безлично, монотоно говори, растежући речи на начин који овде није делотворан.

А сам избор да Учитељ буде представљен као кловн ефектан је зато што јасно демистификује, карикира конвенционалне погледе на свет, друштво и политику, имплицитно их разоткрива као (метафорички) циркус, иманентно се уклапајући у жанровско одређење текста, као „јуначког кабареа”. Тимаров ће кроз радњу представе мењати улоге, али неће мењати своје кловновско рухо, између осталог ће дати упечатљив портрет Председника суда у симболички снажној петнаестој сцени суђења атентаторима. И Мирјана Карановић, као и остали глумци, представља различите ликове, али је у тим трансформацијама такође константно њено кловновско обличје. При крају ће се њена маскара разлити, стварајући од датог лика још тужније створење – у том емотивно продорном финалу она убедљиво игра војника Франтишека који је људски сахранио Принципа, обележивши место његовог укопа.

Након несигурних, тетуравих почетака представе, негде око њене половине, када се успостави континуитет у нарацији, она се чврсто усправља и постаје компактнија и сасвим делотворна. У том тону се представа и завршава, са импресијама о пробојној комуникативности текста и посвећеној игри глумаца, поред поменутих, Николе Ракочевића (Гаврило Принцип), Радована Вујовића (Недељко Чабриновић), Милана Марића (Данило Илић), Дубравке Ковјанић (Трифко Грабеж), Јоване Гавриловић (Сањана девојка итд). Сонгови извођача и музика коју на сцени изводи њен композитор Владимир Пејковић, значајно доприносе емотивном интензитету игре, јачању духа побуне који се рађа, али и његовог наличја, меланхолије страдања, осећања страшне усамљености која губици људских живота доносе.

Поред постојања неоспорно имагинативних редитељских решења, стилизоване, поетске лепоте која се одлучно пробија до гледаоца у другом делу представе, мишљења смо да „Змајеубице” Иве Милошевић нису у потпуности успеле да на сцени остваре раскошније вредности текста. Успех је непотпун због базично преоптерећујуће, непречишћене режије која је делимично сузбила елементарну снагу драме.