Cirkusi istorije

Fragmentarno strukturiran i žanrovski neobično složen tekst „Zmajeubice” Milene Marković donosi splet jakih poetsko-dramskih scena i songova, oživljavajući subverziju kabaretske forme koju bazično usvaja. To je značenjski funkcionalno polazište slojevitog ispisivanja okolnosti, uzroka i posledica izbijanja Prvog svetskog rata, vezano za beskompromisne aktivnosti članova Mlade Bosne. Kombinujući dokumentarizam sa njegovom metaforičkom nadgradnjom, Milena Marković je napisala snažnu dramsko-poetsku odu jednom istorijskom događaju, atentatu na austrogarskog prestolonaslednika. To je prvi, najočigledniji nivo značenja, ali ne i jedini, zbog čega je reč o tekstu nepotrošivih, nerđajućih umetničkih vrednosti. „Zmajeubice” su svevremena, danas sigurno vrlo aktuelna, literarna ekspresija esencijalne ljudske potrebe za slobodom, za kidanjem lanaca političke i društvene represije, ugnjetavanja i (simboličkog) ropstva. Milenini likovi zmajeubica su ničeovski nadljudi sa neodložnim potrebama da se žrtvuju za opšte dobro i da izmene istorijski poredak, da poprave svet istruleo i smrdljiv od korenite pokvarenosti.

Predstava rediteljke Ive Milošević vozi gledaoca kao na rolerkousteru, vratolomno ga baca gore-dole, smenjujući u njemu osećanja zanosa fantastičnim scenama koje razorno prodiru u čitavo njegovo telo, sa osećanjima spuštajuće monotonije. Režija je utemeljena u krajnjoj stilizaciji, začudnosti, eklekticizmu. U scenski organizam su implantirani elementi dramskog, muzičkog, lutkarskog teatra, pantomime, pa i cirkusa. Takav izbor scenske nekoherencije, pune disharmonije, ima, naravno, utemeljenja i opravdanja u stilskoj složenosti Markovićkinog komada, ali dramski tekst i scensko izvođenje su različiti mediji komunikacije. Ono što je u tekstu vrlina, u predstavi može da bude kamen spoticanja, što je sigurno slučaj u pojedinim scenama predstave. Na primer, njen početak, scene u učionici i kod Žerajićevog groba, rešene su konfuzno, trapavo, radnja se odigrava vrlo tromo zbog nesklada korišćenih sredstava. Između ostalog, Srđan Timarov tu igra Učitelja koji vodi đake u diskusiji o istoriji, u obličju klovna koji bezlično, monotono govori, rastežući reči na način koji ovde nije delotvoran.

A sam izbor da Učitelj bude predstavljen kao klovn efektan je zato što jasno demistifikuje, karikira konvencionalne poglede na svet, društvo i politiku, implicitno ih razotkriva kao (metaforički) cirkus, imanentno se uklapajući u žanrovsko određenje teksta, kao „junačkog kabarea”. Timarov će kroz radnju predstave menjati uloge, ali neće menjati svoje klovnovsko ruho, između ostalog će dati upečatljiv portret Predsednika suda u simbolički snažnoj petnaestoj sceni suđenja atentatorima. I Mirjana Karanović, kao i ostali glumci, predstavlja različite likove, ali je u tim transformacijama takođe konstantno njeno klovnovsko obličje. Pri kraju će se njena maskara razliti, stvarajući od datog lika još tužnije stvorenje – u tom emotivno prodornom finalu ona ubedljivo igra vojnika Františeka koji je ljudski sahranio Principa, obeleživši mesto njegovog ukopa.

Nakon nesigurnih, teturavih početaka predstave, negde oko njene polovine, kada se uspostavi kontinuitet u naraciji, ona se čvrsto uspravlja i postaje kompaktnija i sasvim delotvorna. U tom tonu se predstava i završava, sa impresijama o probojnoj komunikativnosti teksta i posvećenoj igri glumaca, pored pomenutih, Nikole Rakočevića (Gavrilo Princip), Radovana Vujovića (Nedeljko Čabrinović), Milana Marića (Danilo Ilić), Dubravke Kovjanić (Trifko Grabež), Jovane Gavrilović (Sanjana devojka itd). Songovi izvođača i muzika koju na sceni izvodi njen kompozitor Vladimir Pejković, značajno doprinose emotivnom intenzitetu igre, jačanju duha pobune koji se rađa, ali i njegovog naličja, melanholije stradanja, osećanja strašne usamljenosti koja gubici ljudskih života donose.

Pored postojanja neosporno imaginativnih rediteljskih rešenja, stilizovane, poetske lepote koja se odlučno probija do gledaoca u drugom delu predstave, mišljenja smo da „Zmajeubice” Ive Milošević nisu u potpunosti uspele da na sceni ostvare raskošnije vrednosti teksta. Uspeh je nepotpun zbog bazično preopterećujuće, neprečišćene režije koja je delimično suzbila elementarnu snagu drame.