Повест о срећи

Искуство среће је, најчешће, неисказиво. Било да подразумева спокој скромности и једноставности, произашлих из свести о значају ничим угроженог живота и здравља – понад свих и пре свих других вредности, било да подразумева екстазу, усхит, занос и блаженство, искуство среће, у својој сложеној пуноћи, измиче речима. То, међутим, не значи да се о срећи не може говорити и писати. Напротив. Неисказивост среће је изазов не само за поезију, музику, сликарство и све друге уметности, већ и за филозофију, која, у својим разним видовима, мишљу обухвата и испитује како феномен и доживљај, тако и све врсте уметничких, симболички посредованих, израза среће. Доживљаји среће, уметничка остварења која настоје да је изразе и филозофска мисао о срећи, представљају, најзад, сви заједно, изазов за историчаре културе, а један занимљив, и убедљив, одговор на такав изазов представља књига "Историја среће" Дарина Мекмана, која се недавно појавила у издању Геопоетике.

Реч је о интердисциплинарном прегледу мишљења о срећи у културама Запада, које су произашле из хеленске и јудео-хришћанске традиције, а приближавају се, у актуелној савремености, општем стању духа приказаном у негативној утопији "Врли нови свет" Олдуса Хакслија. Већ и ове граничне тачке указују на то да аутор главна упоришта налази у историји религије, филозофији и књижевности, али се, упоредо, бави и одговарајућим видовима приказивања и перцепције среће у визуелним уметностима и у музици. "Историја среће", тако, има све одлике узорне студије из културне историје – производ је велике ауторске ерудиције и доприноси формирању читалачке ерудиције, а захваљујући Мекмановом умећу приповедања, чита се као каква разграната прича, у коју су уткане и поједине анегдоте. Све то "Историју среће" чини занимљивом лектиром како захтевних, образованих читалаца, тако и оних којима ће управо Мекман приближити главне токове мишљења о срећи.

Књига је замишљена као једна од могућих повести схватања среће и не претендује на свеобухватност. Мекман пише из перспективе некога ко припада култури Запада и за друге припаднике исте културе. Рачунајући на тај оквир, не упушта се у разматрање византијске традиције, нити узима у обзир филозофске и религиозне тековине Средњег и Далеког истока. У усмерености на западни културни круг може се, међутим, видети и једна непосредна корист за наше читаоце у датом тренутку. Ова књига, наиме, може представљати својеврсну припрему за време које наступа, и за културу коју са собом носи, како у смислу сагледавања човековог положаја у свету у контексту западне филозофије, тако и у виду упозорења да конзументски свет, у којем се срећа појављује као нека врста свеприсутног императива, не располаже средствима за "инстант срећу", већ да, напротив, уколико себе сматра самодовољним, доноси обеспокојавајућу празнину ништавила.

У томе је, чини се, и највећа вредност ове књиге – у кругу који описује. Мекманова историја почиње Херодотовом причом о пребогатом, моћном лидијском краљу Крезу, коме атински мудрац Солон није хтео да потврди да је он, Крез, најсрећнији човек на свету, већ му је навео примере људи релативно скромних судбина који су успешно савладавали животне недаће и часно умрли непосредно након сопствених највећих постигнућа. Животом управља неизвесност и човек се не може сматрати срећним све до саме смрти, била је Солонова порука, а Крезов даљи живот је то само потврдио.

Узбудљиви су путеви којима нас Мекман, потом, води, испитујући Сократову и Платонову еротологију, Аристотелову етику, епикурејска и стоичка схватања среће, алтернативу блаженства у духу коју је донело хришћанство, ренесансну афирмацију достојанства човека и савремену јој мисао о противречним "сластима меланхолије", настајање модерног индивидуализма, рационализма и просветитељства. Посебан рукавац приче чине либертенски екстреми Де Сада, Казанове и Ламетрија. А посебан становиште Жан-Жака Русоа да срећа није – уживање. Ту су, затим, парадокси романтизма. А потом врло занимљиво поглавље "Либерализам и његове нелагоде". Ту је и преиспитивање утопијских идеја у "Грађењу срећних светова". Срећа је испитана и из перспективе Дарвинове теорије. И у контексту сложених противречности Ничеове мисли. И у светлу динамике Фројдових принципа "задовољства" и "реалности".

Напослетку долази поглавље под насловом "Срећан крај" које почиње цитатом апсурдног дијалога из Бекетове драме "Чекајући Годоа". Владимир и Естрагон се претварају да су срећни и питају се: "Шта ћемо сада да радимо, сад кад смо срећни?" Одличан увод за савремено стање духа које одговара Ничеовом изразу "религија удобности", за социолошке и психолошке статистике које показују да развој технологије, као ни материјално обиље, не утичу битно на субјективни доживљај среће. И ту се круг затвара. Ни велики лидијски Крез, ни сваки мали свакодневни "Крез" савременог света, не може добити потврду да је "најсрећнији", баш као што то ни сам не осећа. Ваља им, као и свима, развити спремност да се прихвате неизвесност, чежња, трагање, неспокој, свест о томе да су питања о срећи постојано отворена, да су одговори многоструки и противречни, да их, у најбољем случају, треба тражити код песника, који пак, о срећи, питају оне који се – воле.