Европа у шкрипцу

Прошле недеље у Бишкеку је одржан Седми самит земаља чланица Шангајске организације за сарадњу (ШОС) која окупља Русију, Кину, Казахстан, Таџикистан, Узбекистан и овогодишњег домаћина –Киргизију. Скупу је уз благонаклоност свих учесника, као посматрач, присуствовао и ирански председник Махмуд Ахмадинежад. Његов долазак (као и посматрача из Индије, Пакистана и Монголије), уз видно одсуство званичника САД, дао је целом догађају посебно интригантну ноту. Укратко, тумачење свега што нам се дешавало у последњих неколико година, као и онога што нас данас притиска и чему можемо да се надамо у будућности дали су људи који, на овај или онај начин, директно утичу на судбине чак четвртине становништва на нашој планети.

Непосредно уочи самита у Бишкеку, недалеко од града Челјабинска на Уралу, одржана је свеобухватна здружена војна вежба под називом – "Мировна мисија 2007", у којој су учествовали сви најсавременији родови војске. Ово је код многих посматрача, како на истоку, тако и на западу, изазвало асоцијацију о могућем претварању ШОС у нови моћни војни савез. Руска штампа га већ карактерише као наследника Варшавског пакта, док западни медији отворено говоре о Шангајској организацији као "оруђу упереном директно против хегемоније НАТО".

Игра надмоћи

Одсуство Американаца у Бишкеку недвосмислено казује да чланице ШОС своју судбину не желе да везују за тренутно најмоћнију силу света, али и да у Вашингтону немају право решење за такву ситуацију. Додуше, администрација председника Буша више је заокупљена војним промашајима у Ираку, плановима за размештање ракетних система по Европи, предстојећом битком за Белу кућу, или ћорсокаком у којем се заглавило решавање питања будућности Космета... На изостанак из Бишкека многи, међутим, гледају као на озбиљан сигнал.

И док Русија и САД настављају да играју своју игру надмоћи, Европљани као да су се нашли стешњени између та два света. Стешњени и дезоријентисани. Заједништво као темељ успешности ЕУ на спољнополитичком плану дефинитивно је ишчилело. Немци играју неку своју игру у Авганистану, Французи иза леђа савезника покушавају да се врате у Африку, Британци гледају како што пре да побегну из Ирака, а такозвани новоевропљани нису одмакли даље од привијања уз скуте "новој мајчици Америци".

Решавање проблема са којима се државе Старог континента директно суочавају, попут сепаратизма, потпуно је измакло контроли званичних институција ЕУ и свело се на двобој Русија – САД. Представници европске породице на Космету, на пример, претворили су се у пуке пи-арове америчких команданата у НАТО-у. Тако и њихове опомене да би у јужној српској покрајини могло доћи до нових немира као да су мање засноване на сагледавању ситуације на терену, а више на страху да би Американци управо провоцирањем насиља могли да крену у пресецање косовског чвора.

Лекција која је научена на балканским просторима деведесетих година као да је заборављена. Тада су Европљани имали јасну слику (правилну или погрешну, свеједно) шта чинити са распадајућом Југославијом. Тада је било јасно да искључиво јединственост у спољној политици може европску породицу да учини јаком и респектабилном силом.

Москва мисли озбиљно

Али, то је било време када је ЕУ имала далеко мање чланова него данас, а управо преко тих новопридошлих и Вашингтон и Москва подривају темеље континенталног заједништва. Пример Пољске као државе која је свесна да постаје важан партнер САД и која новостечени статус користи за истеривање неких сопствених интереса, независно од европског комшилука, то најбоље показује. А ка западу и истоку, више него ка Бриселу, гледају и Чешка, Румунија, Бугарска, Балтичке земље..., па и поједине државе које се тек припремају за чланство у ЕУ.

У Русији су свесни европске немоћи и зато ужурбано раде на повратку свог политичког, економског, па и војног утицаја на континенту – било путем сарадње, било путем притисака. А колико Москва мисли озбиљно показују, између осталог, речи једног тамошњег војног званичника према којем ће руска Црноморска флота, стационирана према договору са Украјином до 2017. у Севастопољу, остати у овој луци – "колико год буде потребно". Подсетимо, у Кијеву су одавно изразили жељу да се прикључе Европској унији.

Неодлучни партнери никоме нису потребни. А данашња Европа је управо то – неодлучна. Самит у Бишкеку показао је да ствари могу да се развијају и на други начин. Тамо је разговарано о свим важним питањима: од стварања заједничког енергетског клуба, па преко улоге ШОС у развоју Авганистана, или подршке Сочију у припреми Олимпијских игара, до проблема борбе са тероризмом, опште безбедности у региону, спречавања трговине опојним дрогама... Стратешко окретање Русије ка истоку где се налазе најдинамичније економије данашњице, за лабаву Европу тешко да може да буде добра вест.