Геј је сасвим ОК

Мјузикл „Виктор Викторија” редитеља Михаила Вукобратовића доноси апотеозу љубави, у полазној форми романтичне комедије, зачињене специфичним детаљима. Главни лик је Енглескиња Викторија, женски сопран који долази у Париз да нађе посао, и убрзо одлучује да почне изигравање мушкарца који изиграва жену, постижући изванредан успех у шоу-бизнису.

Представа је импресивно изведена на више планова – драмском, музичком (диригент оркестра Весна Шоуц, музички аранжер Иван Илић), визуелно-балетском (кореограф Милан Громилић, сценограф Герослав Зарић, костимограф Татјана Радишић), што је посебна вредност у нашим продукцијски скромним условима.

Одмах да кажемо да је реч о остварењу са главним циљем необавезујућег забављања публике, у чему оно сигурно успева, мада има падова у држању пажње, због скоро тросатног трајања.

Мина Лазаревић се показала као одличан избор за лик Викторије/Виктора, превасходно због њених завидних певачких способности, али и андрогиног изгледа који је обезбедио уверљиво представљање оба пола, као и због шармантне (намерне) трапавости у представљању лажног мушкарца.

Драган Вујић Вујке са лакоћом игра Тодија, геј певача нежног срца и благо феминизираних кретњи, који постаје Викторијин менаџер и верни пријатељ. Александар Срећковић Кубура приказује опрезног и на површини грубог гангстера Кинга који тврдоћом крије своју осећајну природу.

Јелена Јовичић је посебно упечатљиво, у упадљивим, ишчашујуће гротескним тоновима, створила лик његове прве девојке Норме, иритантно кокетне и наметљиве, и крајње ограничене. Њено незнање и истовремена амбициозност да покаже управо супротно, раскошан су извор комике, због тог зјапећег несклада између жеља и могућности.

Раде Марјановић искусно и сталожено игра продуцента Андреа Касела, Жарко Степанов џез певача Сала, Владан Савић Сквоша, Кинговог телохранитеља који такође изиграва тврдог, мачо-мушкарца, али је заправо такође прилично нежан, и геј.

Иако је представа „Виктор Викторија” остварена у врсти разонодног и формално атрактивног театра, без амбициознијих значењских домета, она ипак има и незанемарљиве друштвене импликације.

Прво, представа говори о лицима и наличјима шоу-бизниса, али и друштвених односа уопште. Скоро да се сви ликови праве да су оно што нису, што сугерише значење да је друштво никло на лажима које се третирају као прихватљиве, па и пожељне. Комички третман тих питања има неоспорно субверзиван, критички смисао.

Друго, очигледније и важније друштвено значење које представа пројектује односи се на директну подршку геј популацији, кроз релативизацију полних идентитета и кроз снажан апел за слободно, безгранично изражавање љубави.

Љубав, била она хетеро, хомо или би, овде се слави у свом најуниверзалнијем облику, што представу повезује и са драмском традицијом, између осталог са Шекспиром и његовим погледом на свет, где су андрогинија и брисање граница између полова били подразумевајући (текст „Виктор Викторија” и директно реферира на Шекспирова дела).

Како се у представи слободно, неометано изражавање сексуалних опредељења приказује не само као пожељно, већ је и начин борбе против дубоко укорењених лажи (кроз промену понашања лика Сквоша, на пример), то има и значајну друштвено-политичку конотацију. Она је посебна у нашим околностима још увек несређених ставова према јавном изражавању сексуалних слобода.